НОВОСТИ ЕпископЕпархијаПарохије Линкови Архива Стари сајт

Патријарх Порфирије стигао у званичну посету Епархији осечкопољској и барањској

Данас је велика радост за све нас што смо дошли да осветимо овај храм, јер ако постоји место у којем се људи крећу и бораве, а на којем треба да упознају себе јесте управо храм Божији. Долазимо у храм да бисмо стали пред Христа, да бисмо с Њим успоставили заједницу, а онда по Његовом закону, за нас хришћане, да бисмо успостављали заједницу са собом, са другим људима, са читавом творевином Божијом, рекао је Патријарх Порфирије у својој беседи у Саборном храму у Вуковару, 15. октобра 2022. године.




У суботу, 15. октобра 2022. године, на празник Светог свештеномученика Кипријана и Свете мученице Јустине, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је у званичну дводневну посету Епархији осечкопољској и барањској.

У пратњи Његове Светости био је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског.

Патријарха Порфирија пред Саборним храмом у Вуковару дочекао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим заједно са свештенством, монаштвом и верним народом Богом чуване Епархије осечкопољске и барањске.

У Саборном храму је, затим, служен свечани чин доксологије у молитвеном присуству Његовог Високопреосвештенства Митрополита будимпештанског и мађарског г. Илариона из Московске Патријаршије и Преосвећене господе Епископа сремског Василија, врањског Пахомија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида, осечкопољског и барањског Херувима, ваљевског Исихија, шабачког Јеротеја и ремезијанског Стефана.

Свечани чин доксологије служио је архимандрит Мирон.

На крају свечаног чина доксологије, Преосвећени Епископ Херувим обратио се речима добродошлице истакавши посебну радост због доласка Првојерарха Српске Православне Цркве у ове крајеве.

Сусрет са Вама има суштински карактер за постојаност и охрабрење нашег народа на овим просторима. Данас је све испуњено Христом, јер где је Дух Господњи, ту је Христос. Управо у тој васкрслој истини живимо, крећемо се и јесмо. Ово свето место је на коме се налазимо је наш Јерусалим, то је место страдања, васкрсења, место жртве и вечног помена. Овај свети храм је одувек са нашим народом Вуковара, у добру и злу, у срећи и страдању, непрестано нас подсећајући да је Господ са нама и међу нама. Овај свети храм, као и град у коме се налазимо, сваком својом циглом и каменом говори о дуготрпљивости, о смиреноумљу и љубави Господњој. Овај град је место сусрета многих различитости, многих култура и народа. То је аутентична лепота Вуковара и свих добрих људи у њему, јер – не може се град сакрити, кад на гори стоји, истакао је Преосвећени Епископ.



Након тога, сабраном верном народу обратио се и Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и рекао да овде на овим просторима, не само у Вуковару, него и много шире од Вуковара, са свих могућих страна граница живе људи који имају неупоредиво више сличног међу собом, него што су разлике међу њима, а најсличније оно што приближава људе баш и онда када су различити, јесте хришћанска вера, јесте Јеванђеље Христово које у својој сржи носи самога Христа и позива све људе, сваког појединца, све народе да сви једно буду.

Та реч је разумљива сваком човеку и блиска сваком човеку, јер човек по природи јесте биће које је саздано за другог, који је саздано да живи са другим и у другоме, да кроз другог и другачијега упознаје себе, да кроз другог и са другим расте и умножава се, развија потенцијале које је добио од Бога. Зато је данас велика радост за све нас што смо дошли да сутра осветимо овај храм, јер ако постоји место у којем се људи крећу и бораве, а на којем треба да упознају себе јесте управо храм Божији, рекао је Патријарх Порфирије.

Долазимо у храм да бисмо стали пред Христа, да бисмо с Њим успоставили заједницу, а онда по Његовом закону, за нас хришћане, да бисмо успостављали заједницу са собом, са другим људима, са читавом творевином Божијом. Нема бољег васпитача од молитве. Онај за кога се молимо, чак и ако је насупрот нас, будући да се молимо за њега постаје део нашег срца, отупљује наш став, наш однос према њему. Молитвом, будући да је она увек упућена Богу и кроз Бога силази на људе успоставља се јединство, комуникација, то постаје језик којим говоримо, истакао је Његова Светост.



БЕСЕДА ПАТРИЈАРХА ПОРФИРИЈА НА ДОКСОЛОГИЈИ У САБОРНОМ ХРАМУ У ВУКОВАРУ:
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Брате Херувиме, владико Херувиме, часни оци, браћо и сестре. Ја сам данас испуњен неизмерном радошћу у духу Љубави Божије, јер је Господ благоизволео да, иако сам много пута долазио у ове крајеве, ево први пут дођем у овај обновљени храм у Вуковару. Љубављу владике Херувима и по промислу Божијем сабрали смо се вечерас, а ако Бог да сабраћемо се и сутра да бисмо осветили овај храм, предиван, који је био рањен, девастиран, разрушен, храм посвећен светоме Николају Чудотворцу. Вероватно као што ништа није случајно у животу појединца, а наравно ни у животу народа, није случајна ни чињеница да је овај храм посвећен баш Светом Николају, великом Светитељу и Чудотворцу који се слави једнако на истоку и западу. Славе га, поштују, моле се Господу преко њега и моле се њему да се он моли Богу за читав свет и православни хришћани на истоку, и римокатолици и хришћани на западу. И заиста, сигуран сам да то није случајно да су наши преци изабрали да овај храм посвете баш њему или, боље рећи, да је сам Свети Николај одлучио да њему буде овде подигнут храм јер он спаја људе. Спаја исток и запад, пре свега у буквалном смислу те речи, али и север и југ. И ваљда баш због тога, како сте ви владико поменули малопре, да се овде не само укрштају многе различитости него да овде вековима живе многе различитости. Свети Николај је по љубави Божијој добио овде свој храм да он буде покровитељ, да буде симбол, да буде подстицај, да буде гаранција, да уједини и најбољи могући пут живота онога који верује у Христа, да се угледа на Светога Николаја и да у свом животу спаја понекад и оно што наизглед споља изгледа неспојиво. Понекад је оно зашта се треба потрудити, уложити напор, труд, зној, време, поднети жртву, да би се сусрело оно што на први поглед и наизглед изгледа неспојиво. Овде, на овим просторима, не само у Вуковару него и много шире од Вуковара, са свих могућих страна граница, живе људи који имају неупоредиво више заједничко и слично међу собом него што су разлике међу њима. Најсличније оно што приближава људе који баш и онда када су различити јесте хришћанска вера, јесте Јеванђеље Христово које у својој сржи носи не само речи Христове него самога Христа који позива све људе, сваког појединца, сваку личност и све народе да сви једно буду. Та реч је толико једноставна, та реч је иако дубока разумљива сваком човеку и блиска сваком човеку. Човек по природи јесте биће које је саздано за другог, које је саздано да живи са другим и у другомe, да кроз другога и другачијега упознаје себе. Да кроз и са другим расте, умножава се, развија потенцијале које је добио од Бога. Зато је данас велика радост за све нас што смо дошли сутра да осветимо овај храм, јер ако постоји место у којем се људи крећу и бораве, а на којем треба да упознају себе, јесте управо храм Божији. Али, не само да упознају себе кроз такозвану интроспекцију, кроз само посматрање, као кроз некакав психолошки поступак и процес, него да упознају себе у огледалу Лица Божијег. Треба да упознају себе пред Лицем Божијим. Дакле, долазимо у храм да бисмо стали пред Христа, да бисмо с Њим успоставили заједницу, а онда у Његовим правилима, по Његовом закону, закону за нас хришћане, да бисмо онда успоставили заједницу са собом, са другим људима, са читавом творевином Божијом. Храм због тога постоји, то је место молитве и ми смо овде дошли не због било чега другог него због храма, због молитве, због тога што имамо потребу да дошавши у храм упутимо најдубље своје жеље, истинске молитве Богу за себе, за своје ближње, али и за читав свет, за све људе. Нема бољег васпитача од молитве, јер молитва је лек за наше узбуркане душе, молитва је лек за оштрину коју понекад носимо у себи. Онај за кога се молимо, чак и ако је насупрот нас, будући да се молимо за њега постаје део нашега срца. Отупљује наш став, наш однос према њему. Молитвом, будући да је она увек упућена Богу и кроз Бога силази на људе, успоставља се јединство комуникација. То постаје језик којим говоримо. И зато напомињем и понављам, да смо дошли да молећи се Богу, Он благодаћу својом освети. Требамо покушавати да препознамо у себи шта је то што није вaљано, шта је то погрешно што смо учинили. Молитвом покушавати да се исправимо и шта је то што смо могли да учинимо ваљано и добро, а нисмо учинили, па ћемо се пробудити да то учинимо у своје време. Ми смо благодарни Богу што је овај храм обновљен, благодарни владици Херувиму и његовим свештеницима, свим људима добре воље, свим институцијама државним које су учествовале у обнови овога храма, у процесу васпостављања лепоте који је овај храм имао и на самоме своме почетку када је био саздан. Овде ћемо долазити да се учимо речи Христовој, заповестима Његовим. А све се могу сажети у заповести о љубави. Наравно, то је постала реч која се лако употребљава, али реч Христова која нас позива на љубав, позива нас на жртву, на самопреиспитивање, на самопосматрање, позива нас на то да ми учинимо све што је до нас, да ми будемо деца Божија, да испунимо оно што Бог од нас хоће, да научимо да ће нас Бог питати не шта су нама други чинили, него шта смо ми другима чинили. Да научимо да су пред Богом сви људи исти, да Бог не разликује ко је Мате, а ко је Матеј него да гледа да ли смо узели његов закон, његова правила живота и учинили их својом свакодневницом.
Браћо и сестре, све вас овде вечерас сабране и да Бог да да се видимо у радост, у миру, у љубави сутра на Светој Литургији да осветимо овај храм, да се причестимо Телом и Крвљу Христовом, да осетимо, да сазнамо, да спознамо да смо народ Божији, да смо једно у Христу и да треба да будемо једно и јединствено у свему што је добро, што је врлина. Да свако друго уједињавање и јединство које нема за циљ добро за све људе јесте у крајњој линији катастрофално и штетно и за нас саме. Да се видимо сутра у радости и у весељу и да осветимо ову Цркву и ако сам добро разумео и Српски дом који је такође овде обновљен. Освећујући овај обновљени храм да се ми увек обнављамо у свакој честитости, у свакој врлини у свему што је добро и миломе Богу приступачно, Њему једноме, у Тројици кога славимо овде, и сада и у векове векова. Амин!

Свечаној академији у Српском дому у Вуковару присуствовали су и Преосвећена господа Епископи: сремски Василије, бачки Иринеј, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, шабачки Јеротеј и ремезијански Стефан.

На свечаној академији, пригодним словом присутнима се обратио Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим.

На академији је наступио хор Храма Светог Саве на Врачару, Катарина Гојковић и Ансамбл народних игара СКД „Просвјета“ из Вуковара. Предавање на тему „Путевима Светог Саве – столеће од уједињења Српске Православне Цркве“ одржао је проф. др Борис Стојковски.

* * *

У недељу, 16. октобра у 9 часова Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће свету архијерејску Литургију са чином освећења и троносања храма, а у наставку ће се освештати и Српски дом у Вуковару.










































КОНТАКТ
Епархија осечкопољска и барањска
31226 Даљ, Загребачка 2а - Патријаршијски двор
Хрватска

тел/факс (+385) 31-590-020
e-mail: episkop@eparhijaosecka.hr
euodalj@eparhijaosecka.hr

Уредништво сајта
тел. (+385) 99-3512-888
e-mail: info@eparhijaosecka.hr



Права на објављени садржај задржава
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ОСЕЧКОПОЉСКА И БАРАЊСКА
Садржај је доступан за преузимање уз обавезно навођење извора.