НОВОСТИ ЕпископЕпархијаПарохије Линкови Архива Стари сајт

Епископ Херувим за Политику: Духовност и култура не угрожавају никога већ нас спајају

Исељавање представља проблем, а оно је само резултат многих недаћа с којима се суочавају Срби у Хрватској. Црква је гарант опстанка и останка и чувар идентитета нашег народа




Загреб – „Наш народ у Хрватској је на својим вековним огњиштима која су изграђивале многе генерације Срба. Породично огњиште чувало је и очувало постојање нашег народа на овим просторима. На тим огњиштима поникле су многе личности које су богатиле верску, културну, просветну, језичку и научну баштину Срба и допринеле мултикултуралном развоју хрватског друштва”, каже у разговору за „Политику” владика осечкопољски и барањски Херувим.

Када је 2018. године, у својој 31. години, устоличен, био је најмлађи епископ у историји Српске православне цркве. Поверена му је епархија која још памти и осећа ратна страдања и у којој и материјална и духовна обнова још траје. А црква је, како нам говори епископ Херувим, гарант опстанка и останка и чувар културног и духовног идентитета нашег народа.


У овогодишњој Божићној посланици патријарх Порфирије је посебну пажњу скренуо на децу и на њихова страдања, како у свету, тако и на нашим просторима, али и на важност да одрастају у здравом окружењу. Кад погледате младе у својој епархији, видите ли да смо им омогућили довољно примера љубави и окружење у којем могу здраво да се развијају?

Речи утехе Његове светости које смо чули у овогодишњој Божићној посланици су као куле камене за свакога верника и за све нас који имамо уши да чујемо. Оне нас изграђују и уче послушности и смирености, да увек будемо спремни да се жртвујемо једни за друге и тиме творимо дела достојна човека.

Нажалост, наша деца у данашњем друштву заслепљена су идеалом светског поретка, идеалом једног дигиталног света који је супротан црквеном начину размишљања и који их руководи у погрешном правцу. Он децу васпитава у духу савремених вредности које су супротстављене традиционалном начину размишљања. Не бих ту говорио само о црквеном, него о традиционалном народном начину васпитавања и односу међу људима. Много пута слушам од млађих људи „упознао сам овога, упознао сам онога” преко неких платформи на интернету, где се људи не познају, а постоји нека комуникација и дружење. Ми смо васпитавани да дружење подразумева да се видимо и разговарамо и да то дружење има димензију пријатељског односа заснованог лицем к лицу. У свету се пропагира другачији смисао живота, деца су данас усредсређена искључиво на виртуелни вид комуникације. Црква проповеда другачији начин односа, као што ми комуницирамо с Богом, лицем к лицу, исто тако комуникација хришћана треба да буде лицем к лицу. Тај личносни однос је суштина црквеног начина живота, односно међусобног односа човека према човеку и човека према Богу. Нажалост, данас је у свету тај однос поремећен и Црква позива све младе људе да смисао свог живота пронађу у заједници и да Црква буде место живог сусрета и место где ће осмислити свој живот на прави и аутентичан начин, како је то кроз векове и било.



У последњем рату Епархија осечкопољска и барањска претрпела је велика страдања. Уништено је или оштећено више црквених објеката. Докле се стигло с обновом и шта, поред обнове самих грађевина, подразумева духовна обнова?

Ратни вихор који се надвио над овим простором за собом је оставио тишину, таштину и пустош. Бог је дао снаге да се та духовна празнина развеје и да зраке сунца продру кроз ту густу маглу зла која је задесила ове просторе. Наследила је духовна и материјална обнова епархије која траје и до дана данашњега. У пастирскомисијском смислу обнова је литургијска и богослужбена. Подразумева активно учествовање верника у животу. Поред ове духовне обнове, наступила је и материјална обнова храмова и црквених објеката за несметан пастирско-литургијски живот Цркве. Исељавање представља проблем, а то је резултат многих недаћа с којима се суочавају Срби у Хрватској, услед којих је дошло до константног исељавања нашег народа са вековних огњишта. Црква је ту гарант опстанка и останка и чувар идентитета, културног и духовног, нашег народа на својим вековним огњиштима. Веронаука се предаје у основним и средњим школама на подручју Епархије осечкопољске и барањске још од школске 1991/92. године. Ради што студиознијег праћења и развоја верске наставе, при епархији је основан Катихетски уред. Верску наставу, што у основним што у средњим школама, факултативно похађа око 3.000 ученика. Веронаука има статус обавезног изборног предмета, који има свој курикулум, као и уџбенике за основну и средњу школу који су написани и издани с благословом Светог архијерејског синода, а одобрени од Министарства знаности и образовања Републике Хрватске. Статистика нам не иде у прилог, прошлост сведочи о већем уделу српског живља у општој демографској слици Републике Хрватске. Међутим, то није жал за минулим временима, већ подстрек да и у нашем времену чинимо ствари које ће очувати и сачувати духовно и културно биће нашег народа на овим просторима.



Често се на просторима који су били захваћени последњим ратом говори о суживоту, подразумевајући под тим појмом толеранцију и прихватање другога и другачијега. Шта би по виђењу Цркве био истински суживот на овим просторима?

Тежина свега је у разумевању, по мом скромном мишљењу, два тако слична, а толико различита етимолошка појма: суживот и живот. Реч суживот у данашњем смислу јако је истрошен појам у контексту остваривања права и испуњавања основних животних и егзистенцијалних норми од есенцијалне важности за живот и опстанак неке заједнице. Мишљења сам да је од самог почетка и периода реинтеграције на овим просторима требало користити реч живот, јер она са собом носи невероватан потенцијал односа. Реч суживот подразумева зближавање, прилагођавање, усклађивање, а све то са собом носи искључиво административни карактер без емпиријског искуства. Ми смо вековима на овим просторима делили исти духовни, културни, друштвени простор са свим припадницима већинског народа, а исто тако и с припадницима других мањинских заједница. Међутим, данас, нажалост, због свих тих животних околности, Срби живе у незавидном положају, често на удару искривљених историјских чињеница које додатно обремењују постојећи положај и ситуацију. Уверења смо да ће то време проћи и да је оно иза нас, да се сви заједно морамо окренути једни другима утемељујући те односе на хришћанским вредностима.



Саборна црква Светог Димитрија је средишња црква у Епархији осечкопољској и барањској, а уједно и највећи православни храм у овом делу Хрватске. На који начин она сведочи о историји православних Срба у овим крајевима?

Културно и духовно наслеђе нашег народа на овим просторима је историјски непроцењиво и сведочи о вековима иза нас. Сведочи о нашим прецима који су нас увек усмеравали ка хришћанским и духовним вредностима. Црквено градитељство, црквена уметност, језичка и просветна култура јесу непроцењиво благо нашег српског народа. Саборни храм је својом величином, а надасве лепотом хришћанске архитектуре, која доминира над овим нашим простором, један од најважнијих споменика културе који сведочи о нашој славној историји. Овај храм је мост јединства нашег народа, као и мост изграђивања пријатељског односа два народа, Срба и Хрвата. Духовност и култура не угрожавају никога, већ нас спајају, и у тој различитости богате нас искуством и новим суретом са садашњошћу и будућношћу.



У својој првој беседи након устоличења рекли сте да је Вуковар место библијског страдања. Колико страдања у прошлости у овом граду и данас одјекују?

Говорећи о граду Вуковару морамо бити свесни да је он место страдања и васкрсења, место жртве и вечног помена. Та жртва, од ратне стихије до данас, саживљава се с нашим народом Вуковара, у добру и у злу, у срећи и у страдању, непрекидно нас подсећајући да је Господ с нама и међу нама, следећи речи псалмопојца Давида: Господ је мени с десне стране да не посрнем. Тим човекољубивим позивом, народ и сам град сваким својим каменом и циглом говори о дуготрпељивости, смиреноумљу и љубави Господњој, али и сведочећи тешкој ратној стихији, пустоши и тами, која се надвијала над овим народом и целокупним простором града Вуковара.

С друге стране, веома је важно нагласити да је овај град и место сусрета многих различитости, многих култура и народа који у њему постојано живе. Вековима су велики и врлински људи осмишљавали овај простор у свим његовим културним, просветним и свим аспектима живота, јер различити су дарови, а Дух исти, различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима. То је аутентична лепота Вуковара и свих добрих људи у њему. Ми као Црква верујемо у победу љубави, јер је то пут сваког хришћанина и у томе видимо прави смисао да ране буду зацељене.



Поред западног Срема, источне Славоније и Барање, упознати сте са духовним животом Епархије далматинске. Која су блага скривена у далматинском кршу и камену и како су ваш духовни пут обликовала и усмеравала?

Промислом Божијим уписао сам богословију благословом блажене успомене епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана и то управо Богословију Света Три Јерарха у свештеној обитељи манастира Крка. Благословом епископа и мог духовног оца, тадашњег епископа далматинског Фотија, замонашен сам на дан Светих Козме и Дамјана у светоархангелској обитељи манастира Крка. Епископ Фотије указао ми је поверење, а могу рећи и част да будем део колектива Богословије коју сам и сам завршио. Поред владике Фотија, у мом духовном узрастању у отачком и подвижничком животу велику улогу има и епископ бачки Иринеј, као и Његова светост патријарх српски господин Порфирије, који су ме водили својом речју и духовним примером кроз студентске дане, а тако и дан данас.

Заједно с професорима и мојом браћом богословима узео сам учешћа у духовној и материјалној обнови те светиње. У Богословији, благословом нашег ректора, епископа Фотија, био сам на разним послушањима.

Значај Богословије Света Три Јерарха је историјски. Значајна је како за православне Далматинце, тако исто и за српску цркву у целини. Нама у Републици Хрватској она улива наду у опстанак и повратак народа на своја вековна огњишта, а са другог аспекта то је најстарија српска школа којој смо недавно прославили јубилеј од 400 година постојања. Јубилеј под називом „400 година светлости”, који је прослављен пре неколико година, говори нам о важности и значају коју је ова Богословија имала у бићу православног народа у Далмацији, а и шире.



Шта бисте поручили православним верницима на почетку још једне календарске године? Како и где да потраже храброст за очување неких традиционалних вредности у данашњем времену све бројнијих изазова?

Сав наш живот, ако је постављен на овим темељима – најпре богољубље, а онда човекољубље, тада ће тећи хармонично, исправно, биће нам благоугодно и постићи ћемо добре плодове у њему. Ако би, пак, наш живот био и тежак и мукотрпан, јер нам животне околности нису увек наклоњене, свеједно би био хармоничан за живљење, тако хармоничан да бисмо се увек, чак и тада, за њега определили. Богољубље рађа човекољубље, а ко одбија да воли Бога, тај не може да воли ни људе око себе. Човекољубље је стога хришћанска стварност. Човекољубље није идеал некакве идеологије, већ је човекољубље задата стварност кроз Христа и у Христу, а све то потврђују и речи Светог апостола Павла: Носите бремена једни другима и тако испуните закон Христов (Гал. 6,2).




КОНТАКТ
Епархија осечкопољска и барањска
31226 Даљ, Загребачка 2а - Патријаршијски двор
Хрватска

тел/факс (+385) 31-590-020
e-mail: episkop@eparhijaosecka.hr
euodalj@eparhijaosecka.hr

Уредништво сајта
тел. (+385) 99-3512-888
e-mail: info@eparhijaosecka.hr



Права на објављени садржај задржава
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ОСЕЧКОПОЉСКА И БАРАЊСКА
Садржај је доступан за преузимање уз обавезно навођење извора.