НОВОСТИ ЕпископЕпархијаПарохије Линкови Архива Стари сајт

У Белом Манастиру служена Света архијерејска Литургија

- Увек треба да будемо у својој Цркви, да се сабирамо око својих храмова, да долазимо на Света богослужења када се она врше. Ту је гарант нашег опстанка, гарант нашег живота - овде у овим крајевима у којима живимо. Црква је извор, Црква је животворни источник нашега живота на овим просторима, поручио је Владика Херувим у Белом Манастиру.




У својој архипастирској бризи и љубави према Цркви - свештенству и народу, Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим, на дан Светог великомученика Прокопија, 21. јула 2018. године, посетио је барањску светињу - храм Светог Архангела Михајла у Белом Манастиру и служио Свету архијерејску Литургију. Епископу су саслуживали свештеници: протојереј Драган Вукадиновић из Белог Манастира, протојереј Александар Вукадиновић из Поповца, јереј Драган Сердар из Борова, те ђакон Бранислав Михајловић из Маркушице.

На крају Литургије, као некада Апостол Павле, Епископ Херувим је упутио речи беседе локалној Цркви:

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, благодаћу Божијом сабрани смо данас на овој Светој божанској Литургији, на којој принесосмо Жртву од свих и за све. Данашњи празник је посвећен спомену Светога великомученика Прокопија, једнога дивнога мученика са почетка 4. века, који је пострадао за веру Христову; мученика који је свој живот дао за Христа у време злогласнога цара Диоклецијана. У историји наше Свете Цркве имамо два обраћења која су слична, а можемо рећи и скоро идентична: то су обраћење Савлово или Светог апостола Павла и обраћење Светога великомученика Прокопија. Свети великомученик Прокопије је био човек који је словио за великога војсковођу, у периоду владавине цара Диоклецијана, али, свакако, у једноме тренутку Бог је излио милост на њега и он се обратио у Православну веру. То обраћење било је на следећи начин: када је цар Диоклецијан наредио да Прокопије оде у Александрију и да тамо прогони Хришћане, у једноме тренутку, јавио му се Господ и рекао: Знаш ли ти на кога ти устајеш? И не знајући шта се дешава, у том тренутку, чуо је глас Неба: Ја сам Син Божији, Христос Распети. Тај позив био је довољан да схвати, да узме Крст Господњи који је видео на Небесима и да пође за Христом. Муке његове нису стале тога тренутка, његове муке за веру Христову су се наставиле и даље, све до 303. године, када је испустио своју мученичку душу Господу.

И управо цела историја наше хришћанске Цркве темељи се на крви мученика. Мученици су освећивали темеље Цркве и требамо имати на уму да је мученички, крстолики пут, једини пут којим сваки Хришћанин треба да иде. То је пут преображења, то је пут обожења, јер када страдамо и сараспињемо се са Христом, значи да и васкрсавамо са Њим. Свети апостол Петар, у својој Саборној посланици, увек нас учи да требамо да идемо ка Камену живота. Камен живота је сам Христос, Коме треба непрестано да вапијемо, непрестано да се уздижемо у меру раста висине Христове, да би били следбеници и удеоници Царства Небескога. Зашто апостол Петар пореди сваког Хришћанина са каменом? Jер камен је постојан и трајан, а ми Хришћани треба да будемо постојани и трајни, да имамо љубави, да живимо по Јеванђељу, да живимо једним врлинским животом.

И управо овде, у Белом Манастиру, у центру Барање, треба увек да имамо љубави, наде и вере да је Христос увек са нама. Стадо јесте мало, али Христос је увек ту са нама. Увек треба да будемо у својој Цркви, да се сабирамо око својих храмова, да долазимо на Света богослужења када се она врше. Ту је гарант нашег опстанка, гарант нашег живота - овде у овим крајевима у којима живимо. Црква је извор, Црква је животворни источник нашега живота на овим просторима и тако то треба да схватимо, и тиме треба да се водимо у своме животу. Увек је тешко носити Крст Господњи, и сви светитељи из рода нашега су знали како је то носити тај Крст. На вама је велики Крст овде, да сачувате своју веру, сачувате свој верски, национални и културни идентитет на овим просторима. Ту је свакако и Црква, као гарант свега тога, да вас убеди и оснажи, заједно са свима нама, јер је то једини начин живота и опстанка на овим просторима.

Стога, треба увек да се окупљамо око своје Цркве, да се причешћујемо Телом и Крвљу Господњом. Једино је то утеха и нада за живот вечни, јер смо ми Хришћани удеоници Царства Небескога, Царства Божијега које се непрестано остварује овде у историји, свакога пута када служимо Свету божанску Литургију. Ту се сусрећемо са живим Христом, јер примајући Тело и Крв ми примамо живога Христа, примамо лек за живот вечни. Тако треба да живимо, да изграђујемо љубав према свима, па и људима друге вероисповести, других народа, јер нас Христос не учи да мрзимо; Христос нас учи да волимо и да том љубављу треба да волимо све, јер је то једини начин живота нашега народа на овим просторима. Радујући се данас што сам овде, у овој малој духовној оази, у Беломе Манастиру, узносим молитве Богу и молим се Светом Прокопију да нам да снаге да свој Крст, који сте добили на овим просторима, изнесете и принесете Творцу, од сада и кроз сву вечност. Амин.

Евхаристијско славље је настављено трпезом љубави у Парохијском дому у Белом Манастиру.










Контакт
Епархија осечкопољска и барањска
31226 Даљ, Загребачка 2а - Патријаршијски двор
Хрватска

тел/факс (+385) 31-590-020
e-mail: episkop@eparhijaosecka.hr
euodalj@eparhijaosecka.hr

Уредништво сајта
моб. (+385) 98-270-352;
e-mail: paroh@spco-borovonaselje.org

Права на објављени садржај задржава
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ОСЕЧКОПОЉСКА И БАРАЊСКА
Садржај је доступан за преузимање уз обавезно навођење извора.