Интервју Епископа Херувима за портал Новости Како изгледају традиционални обичаји слављења Божића код православних верника у Вуковару и у Источној Славонији? Народ смо богат са народним обичајима који прате биће нашег народа. Божићни период обилује тим обичајима који нас ни у ком случају не удаљују од истинске и праве вере. Они су спољашњи израз празника који му дају још већи значај и важност, а никако не утичу контрапродуктивно на саму садржину празника, јер и сам наш народ има стару изреку: Боље је село запалити него обичај укинути. Вера је дубоко уткана у те народне обичаје и даје им прави смисао и важност. Сви наши црквено-народни обичаји су охристовљени и оцрковљени, и своју пуноћу и смисао добијају у Цркви. Обичаји који прате прослављање Божића су многобројни. На првом месту период припреме за Божић је пост. Божићни пост има васпитни карактер да нас уведе у тајну покајања и благословеног времена испуњеног благодаћу Светога Духа за есхатолошко схватање самога Празника. У литургијском смислу имамо недеље посвећене важности породичног дома или домаће Цркве и то: Детинци, Материце и Оци. Наравно, неодвојиви део је народна традиција и обичаји који то прате и то: Туциндан, Бадњи дан, Бадње вече, положајник, ломљење чеснице. Све то прати богата кореографија и символика приказа пећине, у оквирима породичног дома, у којој се рађа Спаситељ света. Дрво и слама који символизују топлину витлејемске пећине, до символизације Мудраца са Истока у лику Положајника који објављује долазак Спаситеља уз поздравне речи овог Празника: Христос се роди! – Ваистину се роди! Сва обичајна атмосфера и народна традиција око овога празника сведена је најлепше у неколико речи Светог Петра Цетинског: Нема дана без очињег вида, нити славе без Божића. У томе и јесте суштина, да обичаји буду у нераскидивој вези са вером, догмама и канонским устројством Цркве, јер само на тај начин могу да добију своју пуноћу и смисао. Ваша осечкопољска и барањска Епархија прошла је тешко раздобље у протеклим, нарочито ратним деценијама. Како се она данас обнавља? Ратни вихор који се надвио над овим простором за собом је оставио тишину, таштину и пустош. Бог је дао снаге, да се та духовна празнина развеје и да зраке сунца продру кроз ту густу маглу зла која је задесила ове просторе. После тог несрећног времена уследила је духовна и материјалана обнова Епархије која траје и до дана данашњега. У пастирско – мисијском смислу обнова је на првом месту литургијска и богослужбена. Она подразумева активно учествовање верника у животу Цркве и заједничарењу у Исусу Христу кроз Тело и Крв Христову као леку бесмртности о чему нам сведочи и Свети Игњатије Богоносац. Наравно да је мисија Цркве и да призове све људе ка познању Истине и да у есхатолошком смислу сви будемо једно у Исусу Христу. Поред ове духовне обнове наступила је и материјална обнова храмова и црквених објеката за несметан пастирско – литургијски живот Цркве. Благочестиви народ је заиста у свему томе поднео велику жртву и благодарност Богу заједно са својим пастирима да та обнова буде на добро и корист целе заједнице. Данас је то стање задовољавајуће. Живот Цркве несметано функционише, парохијске заједнице се труде, у духу својих могућности, да у сваком аспекту унапреде своју заједницу уз благослов и сагласност Цркве. Као битан аспекат црквене мисије је рад са омладином који се базира на катихизацији ученика у склопу редовне наставе. Веронаука се предаје у основним и средњим школама Епархије осечкопољске и барањске још од школске 1991/92. године. Ради што студиознијег праћења и развоја верске наставе при Епархији је основан Катихетски уред. Верску наставу, што у основним што у средњим школама, факултативно похађа укупно око 3000 ученика. Исељавање представља велики проблем, а то је резултат многих проблема са којим се суочавају Срби у Републици Хрватској, услед којих је дошло до константног исељавања нашег народа са свог вековног огњишта. Црква је ту гарант опстанка и останка и чувар културног и духовног идентитета нашег народа на својим вековним огњиштима. Статистика нам не иде у прилог, иако времена из прошлости сведоче о већем уделу српског живља у општој демографској слици Републике Хрватске. Међутим, то није жал за минулим временима, то је Теодулија нашег служења Христу и начин живота и подстрек да и у нашем времену чинимо ствари које ће очувати и сачувати духовно и културно биће нашег народа на овим просторима. Вуковар је био место страдања. Ни данас у њему није лако. Како је у свакодневном животу могуће тешке ране лечити љубављу и топлином? Говорећи о граду Вуковару морамо бити свесни да је он место страдања и васкрсења, место жртве и вечног помена. Та жртва, од ратне стихије до данас, се саживљава са нашим народом Вуковара и свим његовим становницима, у добру и у злу, у срећи и у страдању, непрекидно нас подсећајући да је Господ са нама и међу нама, следећи речи псалмопојца Давида: Господ је мени са десне стране да не посрнем. Тим човекољубивим позивом, народ и сам град сваким својим каменом и циглом говори о дуготрпељивости, смиреноумљу и љубави Господњој, али и сведочећи о тешкој ратној стихији, пустоши и тами, која се надвијала над овим народом и целокупним простором града Вуковара. Са друге стране, веома је важно нагласити да је овај град и место сусрета многих различитости, многих култура и народа који у њему постојано живе. Вековима су велики и врлински људи осмишљавали овај простор у свим његовим културним, просветним и свим аспектима живота, јер различити су дарови, а Дух исти, различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима (1 Кор. 12.4-6). То је аутентична лепота Вуковара и свих добрих људи у њему, јер не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5.14) и врлине су зраци Сунца, који сијају зарад нашега просветљења, како нам сведочи свети Григорије Ниски. То нас обавезује да изграђујемо љубав, а не мржњу, јер Бог је љубав (1. Јн. 4.8). Та љубав нас изграђује и учи послушности и смирености, да увек будемо спремни жртвовати се једни за друге и тиме творити дела достојна човека. Љубав Божја нам отвара пут, очи и душу у превазилажењу прошлости на начин да Бог не гледа које је ко, ком народу припада и којим језиком говори. Те вредности се темеље на љубави, а не на мржњи, на слободи, а не на страху. То су болне истине из прошлости које и данас препознајемо у друштву и нашој свакодневици. Ми као Црква верујемо у победу љубави, јер је то пут сваког хришћанина и у томе видимо прави смисао да ране буду зацељене. Према томе, позвани смо да градимо мостове пријатељства и љубави, и пројавимо љубав на делу, јер смо само тако домаћи и пријатељи Божји, јер и сам Господ каже: ко свој живот положи за пријатеље своје...и даље наставља: нема веће љубави, јер ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповедам (Јн. 15. 12-14). У тој нади живимо да философија односа буде искључиво хришћанска и егзистенцијална, јер се само на тај начин можемо издићи из историјске утопије прошлости и окренути се светлој будућности. Да живимо у комплексним, несигурним па и опасним временима,када је код многих људи замућен поглед према вечним темама, Богу и смислу живота. Шта данашња Православна Црква може, живећи међу људима, да помогне овом дезорјентисамом свету? У овоме контексту бих искористио прилику да нагласим параболу витлејемског догађаја. Тај наратив нам говори да Мудраци имају симболику човека оптерећеног свакодневним искушењима који трага за смислом. Звезда је пут који човека упућује на Исуса Христа, Победитеља сваког искушења и Бога сваког смисла ка свеопштој надежности, а никако безнадежности и утопистичког курса историје који се жели имплементирати кроз сва ова искушења данашњице. Колевка Богомладенца симболизује Цркву као суштину живота човека у овоме свету. Кроз сведочење Светог Јеванђеља отвара нам се широк простор духовних вредности које лече тело и душу сваког човека, као некад што је била Бања Витезда. Црква нам даје лек бесмртности, како нам то сведочи св. Игњатије и проповеда један другачији начин односа као што ми комуницирамо са Богом, лицем к лицу, исто тако у односу хришћана треба да буде комуникација лицем к лицу. Тај личносни однос је суштина црквеног начина живота, односно међусобног односа човека према човеку и човека према Цркви. Нажалост, данас је у свету тај однос поремећен и Црква позива све младе људе да смисао свог живота пронађу у Цркви, да Црква буде место живог сусрета и место где ће осмислити свој живот на прави и аутентичан начин како је кроз векове то и било. Хвала Богу и Црква прати токове времена у којем живимо и проповеда Христа где год може да се врши мисија. Црква данас учествује у том свету, али искључиво проповедајући повратак човека Богу, не у неку апстрактност, већ да шаље поруку људима који су у том свету, да сви буду позвани и призвани благодаћу Духа Светога. Сведоци смо данас у овоме времену да је Црква на страшном распећу у свим сферама друштвенога дискурса којим управља нека трећа сила која је готово по дефиницији антицрквена. Снага Цркве је управо у томе страдању, јер страдање је пут ка васкрсењу и потврди истинског пута спасења. Целокупна историја Цркве била је у незахвалној позицији и никада није поклекла никаквоме искушењу свога времена, већ је управо супротно, била све јача и јача, јер вера у Христа, Оваплоћеног и Васкрслог, чува то кормило и усмерава га ка Царству Божијем. Овде бих се првенствено сетио речи Светога Писма које гласе: Ако не буде правда ваша већа него права книжевника и фарисеја нећете ући у Царство Небеско. (Мт. 5,20) Сва ова суморна искушења данашњице су нам дата као подвиг заједничког дела у Христу, а све то утемељујући на оваплоћеној јеванђелској Истини - попут речи Светог апостола и јеванђелиста Јована да останемо сви у љубави Христовој. (1 Јн. 4,8) Каква је била Ваша лична мотивација поштовани Епископе да кренете пут служења Богу? Сав наш живот ако је постављен на овим темељима – најпре Богољубље, а онда човекољубље, тада ће он тећи хармонично, исправно, биће нам благоугодно и постићи ћемо добре плодове у њему. Ако би пак наш живот био и тежак и мукотрпан, јер животне околности нам нису увек наклоњене, свеједно би био хармоничан за живљење, тако хармоничан да бисмо се увек, чак и тада, за њега определили. Ово је једна од темељних мисли водиља у моме како духовном тако и телесном животу. Често сам у свој младости се налазио у праскозорју духовних размишљањима и постављао себи егзистенцијална питања: Како се молити Богу? Како помоћи другом човеку? Како на најбољи начин служити својој мајци Цркви? Управо сам тада схватио да Богољубље рађа човекољубље и ко одбија да воли Бога тај не може да воли ни људе око себе. Онај ко себе везује за Бога, смешта себе у Бога, везује своје биће за Бога умом и срцем и чини да тиме и Бога смешта у себе. Смештајући Бога у себе постајемо бескрајни, свемоћни, јер смо у себе сместили Бескрајног и Свемоћног. Човекољубље је стога хришћанска стварност. Човекољубље није идеал некакве идеологије, већ човекољубље је задата стварност кроз Христа и у Христу, а све то и по речима Светог апостола Павла: Носите бремена једни другима и тако испуните закон Христов ( Гал. 6,2 ). То богато духовно искуство у аскетском смислу нам отвара простор благословеног живота у Христу и значај јединства које се искључиво испуњава у Христу, јер како каже свети апостол Павле у посланици Ефесцима: Бог је милосрђе и због своје велике љубави којом нас је заволео, чак и кад смо били мртви у гресима, оживео нас је заједно са Христом, (благодаћу сте спашени) и подигао нас заједно, и посадио нас заједно на небесима у Христу Исусу: да би у будућим вековима показао неизмерно богатство своје благодати у својој доброти према нама кроз Христа Исуса, (Еф 2,4-7) чију истину потврђује и првоврховни апостол Петар: И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни. (1Пт 2,5), да би се у свему томе испунила заповест Божја да је Христос - Крајеугаони камен за верне и стена саблазни за неверне. Ако постоји неки кредо, верују, који сте поставили себи ступајући на дужност Епископа, како би се то ваше најдубље начало звало? Начало сваког начела саобразно је и идентично са путем Јеванђеља Господа Исуса Христа који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо, а то је Царство Божје. Циљ човековог живота јесте задобијање спасења и живота вечног. Да би се дошло до тога Господ Исус Христос нам оставља Јеванђеље и читаво Свето Писмо и Свето Предање и богато аскетско и подвижничко искуство пустињака и светитеља. Једино у Цркви можемо у потпуности да схватимо смисао Светог Писма и Светог Предања. Наравно, треба имати у виду да не може сваки човек бити врхунски теолог, али свачија кућа може бити дом молитве и дом љубави. У кругу своје породице треба да се формира Црква и да та домаћа Црква буде темељ и језгро васпитања деце која ће стасати у православне хришћане. Својим чистим животом и поштењем треба да сведочимо да је јединство по пореклу и крви, роду и народности веома значајно, али је далеко веће и значајније духовно јединство међу људима. Јединство по Богу као заједничком Оцу свих људи. Човек се управо у својој породици, домаћој Цркви, учи овоме да би то могао пренети другим људима у свету. Човек не може да допринесе обједињавању свога народа, пре него што оствари јединство у својој породици међу својим најмилијима. Вера, нада и љубав су основне димензије новозаветнога искуства које се излива као милост Божја на све људе свих времена и поколења. Све нам то указује на савремени данашњи утопистички приступ света историји који не познаје правду Божју у јевађелском искуству и опиту, те који је искључиво схвата и разуме нихилистички и ничеовски. Да би на прави начин, кроз јеванђелско и светописамско искуство схватили наше постојање у историји најбоље нам сведоче речи Светог пророка Исаије: Сви ми смо као нечисти и као прљаве крпе сва наша праведна дела; сви венемо као лист, а безакоња нас, попут ветра, односе. (Ис 64, 6) Нови Изабрани народ – хришћани, препознају се, не кроз закон и пророке, већ кроз љубав и реч Божју која се оваплотила у вечну правду Божју овде у историји, о чему нам сведочи и Свето Откровење: ... и Име се његово зове: Логос (Реч) Божји. (Отк 19, 13) Божић је слављење рођења Исуса Христа, за хришћане Богочовека и искупитеља човека, људи и читавог човечанства. Шта верницима казати окупљеним верницима овог Божића? Одговор на ово питање дају нам речи тропара Божића: Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања јер у тој светлости звездом учаху они који звездама служе да се клањају теби Сунцу правде и да познају тебе са висине Истока, Господе слава Ти. Нека би светлост овог празника, Оваплоћења Господа и Спаса Нашега Исуса Христа, засјала свету тајном богопознања. Да човек спозна свој грех да би могао бити вођен звездом коју су видели пастири и која их је одвела ка колевци Богомладенца. Човеково целокупно биће треба постати колевка Христова, колевка Сунца Правде да би били обожени и да познамо Христа на висинама као тајну нашега спасења. Према томе свемогући Бог снисходивши људима постаје човек да би човеку показао неизмерну љубав, односно да би човек постао бог по благодати. У томе и јесте суштина празника Рођења Исуса Христа да се човек преобрази, да би се човек обожио и постао заједничар Царства Небескога. Значај је у томе да живимо са Христом и у Христу, да би били заједничари божанске љубави која се излила на земљу Тајни Оваплоћења. Бог се очовечио да би се човек обожио, речи су светог Атанасија Великог. То је суштина и тајна нашег спасења, јер све што је Христос узео на себе то је и спасио. Нека би радост празника отклонила таму времена у коме живимо и несрећне околности у којима се налазимо и улила нам наду у бољу будућност. Све најбоље од Господа вама и вашим породицама и да вас оснажи радост оне витлејемске ноћи у којој се родио наш Спаситељ жели вам Епископ Херувим, поздрављајући вас са радосним хришћанским поздравом овог Празника: Мир Божји Христос се роди – Ваистину се роди! |
|