Света архијерејска Литургија у Даљу У недељу о Блудом сину, 03. марта 2024. године, када Црква слави Свете апостоле Архипа, Филимона и Апфија, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у храму Светог великомученика Димитрија у Даљу. Преосвећеном Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, јереј Вукашин Бојић, први парох даљски и протођакон Војислав Николић. Епископ Херувим је у својој беседи нагласио важност поуке коју нам прича о Блудом сину носи. -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, поштовани начелниче општине, нека свима буде на здравље и на спасење ова недељна Литургија под сводовима Саборнога храма у Даљу! Радост која се данас излива из овог литургијског сабрања је заиста велика и она се тешко може сврстати у оквире овога времена и простора у којем ми живимо. Литургија јесте место сусрета човека са Богом, директни, личносни однос који се испуњава искључиво у љубави и даје нам се залог вечнога живота да можемо да схватимо тајну Христовога страдања и да можемо да схватимо Тајну Христовога Васксрења. У припремним смо недељама пред Велики и Часни пост. Пост који је увек време молитве, време истинскога покајања у којем требамо умножити свој лични подвиг да би могли што достојније дочекати дан Христовога Васкрсења, Празник над празницима и радост над радостима. Радост је јер смрт побеђена, јер је целом свету отворен и дат смисао да се може живети у овоме свету и да смрт није једина реалност. И зато је Велики Часни пост и најтежи у циклусу постова наше свете Цркве. Показујући тиме важност самога Празника и суштину коју он собом носи - победа над смрћу. Јер се победа самога човека над самим собом и победа која се постигла Крстом Господњим, а ради нас људи и ради нашега спасења. Данас смо чули дивно Јеванђеље, дивну причу Јеванђелску која се зове прича о блудноме сину. Можда наизглед то звучи робусно, али нам има дубоки смисао и поруку. Говори се о два сина која је отац имао, један који је остао са оцем и други који је отишао у далеку земљу. Та земља није дефинисана у Јеванђељу, која је то земља далека. Али у пренесеном значењу и у духовној димензији сагледавања тог догађаја можемо схватити шта подразумева та земља далека. Можемо видети себе у тој земљи далекој и наслутити палост и огреховљеност. Млађи син није отишао ради непажње и не љубави свога оца, отишао је из своје похлепе и своје жеље за нечим другачијим и бољим. Ако сагледамо себе можемо се поистоветити са овим сином. Данас су сви отуђени једни од других, у овоме свету не влада љубав, нити је на њој изграђиван живот. Једни другима смо поставили границе које је тешко прећи. Не желимо видети другога човека, нити схватити његову тугу и његову бол. Покушавамо се уподобити овосветским струјама и стихијама које су усмерене ка нихилизму, у правцу ништавила и отуђености, бесмисла који човека не чини човеком. Прича о блудноме сину је актуелна не само у оном тренутку када је она изговорена и када је записана, већ у свакоме тренутку и свакога часа, позивајући све нас, куцајући на наше срце. Позвани смо да отворимо двери свог срца и да схватимо да смо једни другима потребни. Син у далекој земљи схват своју отуђеност, своју грешку и из покајања тражи опроштај. Оца можемо данас схватити као и нашу Свету Цркву која нас увек позива да будемо деца Царства Небескога, да будемо људи љубави и да будемо људи заједнице. Литургија и Црква нису ништа друго него заједница која подразумева жртву, покајање, да схватимо једни друге. На начин јеванђелски, начин врлински, начин жртве. Требамо да се жртвујемо једни за друге, без обзира ко је ко, ко је шта, и ко је добар и ко је лош, нисмо ми судије да судимо да ли смо добри или лоши. Бог је судија и он ће видети да ли је неко добар или лош и по томе ће добити своју награду. И та награда је награда вечна, та награда није хвала овога света, већ је венац живота вечнога, нешто што надилази људски разум и људски ум. И све нас носе стихије овога времена, свако жели чути похвалу о себи, а исто тако не жели чути критику о себи. Човека се вређа и чини му се да није вољен. Ово се дешава из разлога што не разумемо димензију данашњег Јеванђеља, не разумемо димензију Цркве кроз векове, не разумемо житије Светитеља који су увек себе давали ради другога. Тај други човек је управо Христос, икона Христова, и ако нема тога и таквога односа онда ту нема ни љубави ни разумевања, нема једне хармоније. Животна хармонија јесте опредељење човека. То је оно што је нама људима задато, да будемо деца Царства Небескога, христоносци, да носимо Христа у срцу. Не можемо гледати овај свет никако другачије ако себе не преобразимо христолико и боголико и ако се Христос не усели у своју колевку, а колевка у човеку је срце то је Христова човека где ми као људи требамо да га примимо, да схватимо дубину Јеванђеља и Јеванђелског начина живота, да нам светитељи увек буду примери тог живота, да једни другима праштамо, да се једни за друге молимо и да испунимо заповест Божију: Љуби брата свога и Господа Бога свим срцем својим и све ближње своје као самога себе. Ове две заповести су јако једноставне и у својој пуноћи нам осликавају целу слику спасенскога пута човека. Љубав према Богу, а исто тако и љубав према ближњем. Љубав према Богу, према Дому Божијем, према Оцу Небескоме и изнова љубав према ближњем. Ово нас богати и даје снагу, то нам даје окрепљење, свакако не одводи у отуђеност, даље од дома оца нашега. Све ово нас изнова враћа и обнавља како бисмо у пуноћи Тајне покајања схватили спасенски пут и икономије нашега спасења. Све што чинимо - чинимо у име Оца и Сина и Светога Духа и да се у то духу увек поучавамо да будемо људи и деца Божија и да као што су наша дечица данас певала ону песму и ми се поучавамо тим и таквим односом јер је то права истинска љубав и право истинско покајање као што данас чусмо у Светом Јеванђељу. Живели срећни и благословени били. Амин! |
|