Недеља Пачиста у Бијелом Брду У недељу Пачисту, 31. марта 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је евхаристијским сабрањем у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Бијелом Брду. Епископу Херувиму саслуживали су протонамесник Горан Тодоровић, парох белобрдски и протођакон Војислав Николић. Својом беседом Епископ Херувим поучио је сабране: -У име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драги народе и децо Божија, нека буде на здравље и на спасење ова Света Литургија свима вама што сте се причестили, нека буде на здравље и на спасење примање дарова Царства Небескога - примање дарова живота вечнога кроз Тело и Крв Христову. Сусрет једни са другима и оно што ми испуњавамо у томе односу, јесте управо оно што нам Јевађеље налаже и што као људи са собом у срцу носимо. Јер срце јесте место где Бог обитава, место где можемо разумети смисао и схватити на најбољи начин љубав Христову. Само тако Јеванђеље Христово ћемо моћи да применимо у своме животу, односно само ако је у топлини срца нашега „омотач“ Христов и благодат Божија која све то обједињава, која нам омогућава да схватимо дубину тајне поста у коме се налазимо, дубину тајне живота вере у којој треба непрестано да живимо. Није само пост период када требамо умно да се више предамо молитви и личном подвигу, већ целокупан живот у свим данима у току једне године. Зато требамо увек непрестано себе распињати за Крст Часни и схватити ту филозофију, ту методологију Крста Христовога која нас искључиво позива на жртву, на давање једни за друге, да сви будемо браћа у Христу и да грлимо једни друге оним загрљајем којим је Христос загрлио целокупан овај свет. Данас смо чули један диван позив кроз Свето Јеванђеље које је прочитано: „Опраштају ти се греси твоји“. Тај позив је упућен према свима, односно, да спознамо дубину свога греха, а спознавањем дубине свога греха нећемо осуђивати ни другога. Нећемо осуђивати ни гледати трн у оку брата свога, јер ћемо преображеним очима сагледавати и схватити да живот сам по себи је искључиво везан за љубав, везан за покајање и Царство Божије, за Христа. Као такав не може бити омеђен гресима, не може бити омеђен међусобним неразумевањем и свађом и на начин да је све оно што је морално постаје неморално и обрнуто. Јер све што је испуњено Христом и у Христу, то се преображава, то постаје нова твар. Добија сасвим нову димензију, испуњену благодаћу Светога Духа. Јер Дух Свети оприсутњује сву ту Тајну Христову, оприсутњује то сво дело Христово међу нама. Оприсутњује Христа међу нама и данас, и овде, међу нама који смо сабрани у овој литургијској заједници, у овој пуноћи Царства Небескога, у овој најлепшој и најблагословенијој заједници на земљи. Јер она је везана искључиво за Јеванђеље Христово, а за Јеванђеље Христово ако се вежемо, искључиво се вежемо за љубав Христову, вежемо се за новозаветну димензију заповести да љубимо Господа Бога и да љубимо ближњега свога. То су две највеће Божије заповести које нас упућују једне на друге, упућују нас на димензију живота по Богу и живота овде на земљи, једни међу другима. Љубав је та која нас спаја, која нам даје снагу, која лечи различитости и која нас усмерава једне ка другима да сви будемо браћа и сестре у Христу. Зато је тај пут Крстоваскрсли којим ходимо, то је пут и педагогија поста у коме се налазимо и то је онда и пут личнога поста и уздизања себе изнад себе. Јер наша палост јесте та која нас обремењује која нам затвара очи, на очи и на зенице нам ставља таму, да не можемо видети светлост, да не можемо видети Христа, да не можемо разумети брата који је поред нас. Јер брат поред нас јесте Икона Христова и он нас усмерава ка Царству Божијем, усмерава нас да разумемо једни друге. Наравно да је то тешко, наравно да је то подвиг, наравно да је то васпитавање у свему, али је благословено. Благословено је пред Богом, пред Црквом Божијом, пред заповестима Христовим које су нам дате. Неможемо да будемо као они књижевници и фарисеји који испуњавају целокупан закон и пророке, али не разумеју новозаветну педагогију живота по Христу. Није сам закон по себи добар, наравно да нас он на неки начин укројава, показује нам смернице, усмерава нас, али Христов закон је најбољи закон, најбоље васпитавање и најбоље оно што је остављено свету. Јер да испуњавамо сви закон Христов и да испуњавамо све оно што Црква проповеда, данас у свету би владао мир. Данас у свету не би било оваквога немира, и овакве таштине и таме која се надвила над целокупним светом. Владао би мир, владала би једна складност какву сви ми као људи желимо. Но међутим, и данас је нажалост човеком ум помрачен, његово биће огреховљено, не разуме другога, не жели да чује другога и зато је непрестани сукоб, зато је непрестан немир, зато је непрестана неизвесност. Какве све размере тога немира могу да нас задесе? Моћници овога света чине правду по њиховим мерама и по њиховим нормама, а не по мери која је по Христу. Зато ко следи веру по Христу тај следи пут Христов и тај зна да је Крст Христов највећа сила и највећа моћ и онај који је распет на томе Крсту јесте симбол победе и симбол васкрсења, симбол успињања са земље на небо и симбол свега што је добро у овом свету и што треба да влада овим светом, а то је искљчувио као што рекох, љубав. Данас смо прославили светог Кирила Јерусалимског, велико име Цркве Христове, велику лиру Светога Духа. Његово животно дело које је написао су Катихезе. Оне су својеврсна проповед и које су исто тако и предавање у својој садржини које нас враћају у димензију Цркве, у димензију отачкога схватања Цркве. Јер наш пут у Цркви треба бити ка оцима, а не од отаца. Често пута тај смер се у историји мењао, ишли смо од отаца, а нисмо ишли ка оцима. Зато и јесу Оци Цркве чврсти темељ црквености и живота, онога што је искуство у животу црквеном, у служењу Цркви и народу Божијем. То искуство је преточено кроз њихова дела која су нама јединствени дар и највећа поука да можемо да схватимо какав је био историјски континуитет развоја црквенога живота и на који начин су се они који се су припремали за Свето Крштење, односно катихумени, како су приступали Христу и примали Тајну живота, примали дар Крста у то време. Исто тако, прослваљамо и светог Григорија Паламуу Другу недеља великога Поста, која је названа Недеља светог Григорија Паламе, великог оца Цркве, великога оца исихастичкога подвига који подразумева тиховање у непрестаној молитви: Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме. Често чујемо ову јединствену молитву, која јесте мала, али је исто тако дубока и управо и она нас успиње ка Христу и омогућава нам да схватимо дубину тиховања на прави и једноставан начин. Можемо се њоме молити на свакоме месту и у свакоме тренутку, не требају нам ни молитвеници, ни било шта осим те мале реченице: Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме. Она остаје заувек исихастички израз молитве и поштовања према Христу и према истини теологије коју је са собом исихастички покрет носио. Искрено се и данас радујем заједно са свима вама, што смо сви заједно поделили радост овога дана у нашој литургијској заједници, и зато нека свима буде благословен данашњи дан и ово наше сабрање, и да се увек виђамо у радости и љубави Христовој. Живели, срећни и благословени били. Амин! |
|