СВЕЧАНО ОТВОРЕЊЕ СРПСКОГ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА У ОСИЈЕКУНа Св. Кирила и Методија 24/11. маја 2024. године у послеподневним часовима извршено је свечано отворење Српског културног центра у Осијеку. У организацији Српског народног вијећа из Загреба, Вијећа српске националне мањине осјечкобарањске жупаније и српске православне црквене општине Осијек уприличен је разноврстан музички програм малих и великих аматерских уметника из Осијека, Белог Манастира, Београда... Након уводног обраћања председника ВСНМ ОБЖ Зорана Милошевића, изведена је монодрама „Ненаписана писма“ у извођењу Вање Милачић, првакиње народног позоришта из Београда. Музичко-хорска секција СКД Просвјета – пододбор Осијек наступила је са српском народном песмом „Три девојке, збор збориле“ и руском народном песмом „Дубинушка“. Ученици основне школе из Белог манастира полазници модела плус СНВ-а из Загреба хорским наступом извели су две песме. У склопу свечаног програма говорили су Епископ осечкопољски и барањски Херувим и председник СНВ-а проф. др. Милорад Пуповац. Поред многобројних осјечана и њихових гостију, свечаности су присуствовали саборска заступница СДСС-а Драгана Јецков, конзул – жерар Р. Србије у Вуковару Владимир Марјановић, дожупан ВСЖ-е Срђан Јеремић, прочелница уреда градоначелника града Осијека Марија Гарић, прочелник уреда градоначелника града Белишће Домагој Варжић, председник ЗВО-а из Вуковара Дејан Дракулић, многобројни начелници општина, свештенство српске православне цркве, римокатоличке цркве, председници градских пододбора СКД Просвјета, председници градских и жупанијских већа српске и осталих националних мањина са територије града Осијека, те представници државних и локалних медија. Данашњом свечаношћу објекат је пуштен у функцију а његово освећење очекује се у наредном периоду. ОСТВАРЕЊЕ ВЕКОВНОГ СНА Српски културни центар у Осијеку изграђен је на месту где је био стари парохијски дом у улици Јована Гојковића бр. 21, заклада Јована и Јелисавете Лалошевић из 1897. године. Кућа је порушена 2020. године и на том месту отпочела је 2022. године изградња постојећег објекта. Пројекат културног центра израдио је „Helion group d.o.o. Osijek“, а радове је извела грађевинска фирма „Produkt gradnja“ из Вуковара. Инвеститори су Српска православна црквена општина Осијек и Српско Народно Вијеће из Загреба који су и заједнички власници објекта. Отворени културни центар Срба у Осијеку биће значајно место окупљања, културно-уметничког деловања и повезивања, место отворено за све Осјечане, за све људе добре воље О ЗАДУЖБИНАРИМА Јован Лалошевић потиче из породице која се спомиње међу православним житељима у Осијеку још у првој половици 18. века. Павел Лалошевић имао је синове Георгија и Матеја. Георгије Лалошевић 1762. један је од црквених синова, а његов син Јован 1811. године је црквени епитроп. Очигледно вешт трговац, Јован Лалошевић био је члан „Честне Компание терговачког братства” у Доњем граду, а у раздобљу 1874–1885. спомиње се и као један од предстојатеља ове трговачке компаније у Осијеку. Године 1882. Јован Лалошевић се оженио Јелисаветом Мавродић, пореклом из угледне осјечке породице Мавродића, која се у Осијек досељава након Београдског мира 1739. године. Јован Мавродић 1771. године један је од приложника Успенске цркве и црквени епитроп, а 1857. године у Доњем граду се спомиње Георгиј Мавродић као трговац 2. класе. О ЗАДУЖБИНИ Након смрти Јована Лалошевића 1896. године његова супруга Јелисавета обратила се Српској православној црквеној општини у Осијеку, с намером оснивања задужбине под називом „Заклада Јована Лалошевића”. Задужбина је подељена на два фонда од чега је први у тзв. побожне сврхе, а други за стипендирање ученика Срба. Према вољи Јелисавете, ова задужбина стављена је под врховни надзор црквених тела у архидијецези. На стипендију имају право сиромашни Срби православне вере из Осијека, који су показали добар успех у науци и владању. Међу ученицима који се пријаве, предност се даје онима из занатске школе или школа сличног смера, потом ученицима средњих школа или универзитета и коначно ученицима виших девојачких школа. За потребе ове задужбине, Јелисавета је цркви оставила на управљање кућу свог оца Ђорђа Мавродића у Бискупској улици бр. 39 у Осијеку (данас Гојковићева улица број 21), нешто земље и 18 срећака вредности 1.767,00 круна. Такође, цркви је допуштено да издаје простор у споменутој кући и од новца који добије, издаје зајмове. У склопу поменутог објекта био је један двособан стан укупне површине 81,54 m² и један једнособан стан површине 41,58 m². Обавеза црквеног одбора била је да запали кандило и да се брине о гробници Лалошевића у Доњем граду, те да одржава помене Јелисавети и Јовану Лалошевићу на Задушнице. Црквена општина Осијек продала је земљу из ове задужбине и од новца који је добила, 28. новембра 1961. године плаћени су зидарски радови на Српско-православној капели у Горњем граду. Почетком 60-их година 20. века комунистичка власт одузима објекат црквеној општини који постаје државно власништво све до 30. септембра 2009. године, када је решењем Уреда државне управе – службе за имовинско правне односе враћен у власништво Српске православне црквене општине Осијек. РАНИЈИ ПОКУШАЈИ ОСТВАРЕЊА ИДЕЈЕ СРПСКОГ ДОМА Још крајем 19. века изродила се жеља за изградњом јединствене културне установе где ће моћи деловати и окупљати се сва српска културна, спортска и занатлијска друштва. Први спомен о пројекту Српског културног дома налазимо у записницима Српске женске добротворне задруге 1910. године, на чијој је редовној годишњој седници заснована ова идеја. Иако је таква културна институција била преко потребна, недостатак финанцијских средстава одгодио је њено остварење. Између два светска рата, сва српска и руска друштва у Осијеку објединила су се са истим циљем, а то је трајно решење питања простора који би омогућио рад свим културним и хуманитарним друштвима под једним кровом. На чело ове идеје ставила се црквена општина Осијек која је за 1.000.000,00 динара купила 1939. године зграду доњоградског хотела „Томислав“, кога је након стечаја преузела Хипотекарска банка. Бивши хотел је био смештен у једноспратници на главој доњоградској улици, између фабрике сапуна и капеле Сњежне Госпе, познат по свом пређашњем називу „хотел Тачковић“. Зграда је током наредне године обновљена и преуређена према нацрту Владоја Аксмановића, за шта је црквена општина издвојила додатних 930.545,95 динара. Отворење Српског дома одржано је 22. септембра 1940. године, но радост због остварења деценијама дуге тежње, није дуго трајала. Одмах на почетку Другог светског рата, 20. маја 1941. г. власт Независне Државе Хрватске донела је забрану о деловању српских и жидовских друштава, па је тако и Српски културни дом након што је претходно опљачкан, предан на кориштење осјечким Немцима, који тамо оснивају своју организацију Културбунд. Током војног напада на Осијек 14. јуна 1944. г. савезнички британски авиони погодили су и срушили велики део стамбених објеката у Доњем граду. Између осталих зграда, том приликом погођена је и потпуно порушена и зграда Српског дома. По завршетку ратних страдања, нова комунистичка власт у социјалистичкој Југославији одузима земљиште на ком се налазио Српски дом, простор чисти од рушевина и на том месту подиже вишеспратну стамбену зграду, која у том облику постоји и данас. Сплетом разних историјских околности првобитно изграђена зграда и земљиште никада нису враћени Српској православној црквеној општини Осијек. |
|