НОВОСТИ ЕпископЕпархијаПарохије Линкови Архива Стари сајт

Патријарх српски Порфирије у Осијеку





Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је стигао данас, 18. октобра 2024. године, у поподневним часовима у Даљ, седиште Епархије осечкопољске и барањске, где је предстојатеља Српске Православне Цркве испред Патријаршијског двора дочекао Преосвећени Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим са архијерејима, свештенством, монаштвом и верним народом.

Светејши г. Порфирије је посетио старо здање летње резиденције патријараха српских – које је 1754. године изградио митрополит Павле Ненадовић, а 2004. године обновио епископ Лукијан Владулов – да би се затим са својом часном пратњом упутио у Осек, где је у велелепном Саборном храму Успења Пресвете Богородице служен свечани чин доксологије.

Светејшег Патријарха је том приликом поздравио владика Херувим беседом:
ВАША СВЕТОСТИ, НАШ НАЈСВЕТИЈИ АРХИПАСТИРУ,
ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНА И ПРЕОСВЕЋЕНА ГОСПОДО И БРАЋО АРХИЈЕРЕЈИ,
ПРЕУЗВИШЕНИ ОЧЕ НАДБИСКУПЕ ЂАКОВАЧКО-ОСЈЕЧКИ ГОСПОДИНЕ (ЂУРО) ХРАНИЋУ
ВАШЕ ЕКСЕЛЕНЦИЈЕ ПРЕДСТАВНИЦИ ХРШЋАНСКИХ ЦРКАВА И ЗАЈЕДНИЦА У РЕПУБЛИЦИ ХРВАТСКОЈ,
ПОШТОВАНА ГОСПОДО ПРЕДСТАВНИЦИ ПОЛИТИЧКОГ, ЈАВНОГ И ПРОСВЕТНОГ ЖИВОТА НАШЕ ЗАЈЕДНИЦЕ,
ЧАСНИ ОЦИ,
БРАЋО И СЕСТРЕ,
Своју скромну беседу започео бих речима великог апостола Павла који каже:

Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал. 6, 2)

На овом светом месту и у овом свечаном тренутку, земља се потресе и Небеса се отворише, и ми сви до једнога, с неописивом радошћу, сведочимо светом чину историје и великом дану за нашу Свету Цркву на овим просторима. Прошло је нешто мање од једног века и Патријарх Српски, доносећи очински благослов Светог Саве, поново походи просторе града Осека и осечког краја! Стојите смерно и стамено, Ваша Светости, и ширите свету реч Јеванђеља и христоваскрсле љубави!
Топлина и радост сусрета са Вама данас исте су као и оне далеке 1931. године када је блажене успомене Патријарх српски Варнава походио благочестиви народ града Осека и донео светосавски благослов нашој христољубивој светосавској заједници.
Тадашња радост сусрета са првојерархом наше Цркве, као и данашња наша радост због сусрета са Вама, Ваша Светости, има суштински карактер за постојаност и охрабрење нашег народа на овим просторима. Апостол Павле говори да Бог не гледа ко је ко (Рим 2, 11), јер ако је Бог са нама ко је против нас (Рим 8, 31). Данас, све је испуњено Христом, јер где је Дух Господњи онде је слобода (2 Кор 4, 17), и управао у тој Васкрслој Истини, Ваша Светости, живимо, крећемо се и јесмо, јер његов род и јесмо (Дап 18, 28).
Ово свето место на коме се налазимо место је великог страдања али и светлог васкрсења, место жртве и духовног васкрсавања нашег народа кроз целокупну историју. Овај свети храм је одувек са нашим народом Осека, у добру и у злу, у срећи и у страдању, непрекидно нас подсећајући да је Господ са нама и међу нама, следећи речи псалмопојца Давида: Господ је мени са десне стране да не посрнем. Таквим човекољубивим позивом, овај свети храм Успења Пресвете Богородице, као и сам град Осек, град у коме се налазимо, сваким својим каменом и циглом говори о дуготрпељивости, смиреноумљу и љубави Господњој, о снази вере и постојаности нашега народа без обзира на сва искушења кроз која су пролазиле генерације и генерације српског народа на овим просторима.
Културно и духовно наслеђе нашег народа у граду Осеку је историјска тековина и непроцењиво богатство овог града и свих његових житеља и оно неуморно остаје да сведочи о прохујалим вековима. Оно сведочи о нашим прецима који су нас увек усмеравали ка хришћанским и духовним вредностима. Црквено градитељство, црквена уметност, језичка и просветна култура су непроцењиво благо нашег народа ових простора.
Задужбинарство, интелектуална и умна просвећеност великана из нашег рода који су себе и своје духовне и материјалне вредности дали овоме граду и нашем народу, учинили су да будемо део шаролике културне баштине града Осека и да са поносом кличено: они припадају роду нашему.
Са друге стране, веома је важно нагласити да је овај град и место сусрета многих различитости, многих култура и народа који у њему заједно живе. Вековима су велики и врлински људи осмишљавали овај простор у свим његовим културним, просветним и другим аспектима живота, јер различити су дарови, а дух исти, различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима (1 Кор. 12, 4 - 6). То је аутентична лепота града Осека и свих добрих људи у њему, јер не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14), а и врлине су зраци Сунца, који сијају зарад нашега просветљења, како нам сведочи свети Григорије Ниски. То нас обавезује да изграђујемо љубав, а не мржњу, јер Бог је љубав (1. Јн, 4, 8).

Управо такав врлински живот и таква благословена љубав и нас данас изграђује и учи послушности и смирености: да увек будемо спремни жртвовати се једни за друге и тако да творимо дела достојна човека. Љубав Божја нам отвора пут, очи и душу у превазилажењу прошлости јер Бог не гледа ко је ко, ком народу припада и којим језиком говори. Све те вредности се темеље на љубави, а не на мржњи, на слободи, а не на страху. То су болне истине из прошлости које и данас препознајемо у друштву и нашој свакодневици. Ми као Црква верујемо у победу љубави јер је у њој пут сваког хришћанина и у њој видимо прави и једини начин да наше ране буду зацељене. Томе нас, између осталог, својим прелепим стиховима, и поучава Деспот Стефан Лазаревић певајући: "Оштро некако и бистротечно љубави је дело, добродетељ сваку превазилази". Према томе, позвани смо да градимо мостове пријатељства и љубави, и да пројавимо љубав на делу, јер смо само тако домаћи и пријатељи Божји, како и сам Господ каже: ко свој живот положи за пријатеље своје... и даље наставља: од тога нема веће љубави, јер ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповедам (Јн. 15, 12 - 14).
У тој нади живимо, учени и крепљени тим снажним речима Господњим. Нека философија наших односа, браћо и сестре, буде искључиво хришћанска и егзистенцијална, јер се само живећи по заповестима и речима Господњим, праштајући и љубећи ближњег свога, ми пали и нејаки можемо издићи из историјске утопије прошлости и окренути се светлој заједничкој будућности. Према томе, драга браћо и сестре, понављам, градимо мостове пријатељства и љубави, и пројавимо љубав на делу, да бисмо тако задобили вечни живот у Царству Божјем.
Ваша Светости, добро нам дошли, нека би дао Господ да радост наша у вама остане и радост ваша да се испуни (Јн. 15, 11)!
Долгоденствујте на многе и благе године, Ваша Светости, и благословите!


Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 18. октобра 2024. године у храму Успења Пресвете Богородице у Осеку током канонске посете Епархији осечкопољској и барањској:
-Владико, у Христу брате и саслужитељу, боље Вас нашао! Боље нашао и све вас, браћо и сестре, овде у овом предивном граду, благословеном граду крај Дунава и крај Драве, у овом пољу Осјечком које је благодаћу Божјом испуњено и кроз векове даје богате духовне хришћанске плодове – плодове многих народа, плодове различитости, плодове различитих цветова и латица које се сабирају и сажимају у један јединствени Богом благословени букет који собом потврђује и пројављује истину да је Бог љубав, да је Бог онај који дарује богате и предивне дарове људима и који са њима благодаћу својом и присутношћу сарађује да они буду спасоноси и место потврде да је Бог Алфа и Омега, да је Он почетак и крај, да је Он смисао и пуноћа сваке душе живе без обзира како она изгледа и како се она зове.

Благословен је овај град, благословен је овај крај за све људе, за сваког човека, благословен је вековима и за наш православни српски народ који је као и свугде где је долазио и докле је досезао, као почетак и корен свог настањивања и као стабло и круну и крошњу свога живота, подизао светиње. Где год да је дошао наш народ подизао је светиње у славу Божју. Таква је светиња и ова посвећена Пресветој Богородици, трећа по реду у овом граду. Светиње готово по правилу, кроз сциле и харибде историје пролазе искушења и страдања заједно са својим народом или – народ са својим светињама пролази кроз сциле и харибде искушења, испита и страдања. Тако и ова светиња, тако и наш народ и овде и другде, био је на испиту, на искушењу, на страдању – на крсту. Крст носити нама је суђено, вели песник. Наравно да он, обраћајући се своме православном српском народу, најпре мисли на свој народ, међутим и сваком народу и сваком човеку крст носити је суђено у сваком моменту и у сваком тренутку.

У сваком часу сваки човек је носилац највећег дара Божјег који се зове слобода. Најпре слобода да се определи да ли је са Богом и за Бога, или је мимо Њега и против Њега. И зато је сваки тренутак управо као тренутак пројаве човекове слободе и тренутак крста и испита и испитивања. Тако и храм Божји уписан и сазидан у знаку крста јесте место на које смо позвани да се сабирамо, да донесемо свој крст и учинимо га крстом Христовим. Крст носити – суђено је сваком човеку, само је питање да ли ће тај крст бити спасоносан или ће бити погубан. Биће спасоносан онда када све оно што јесмо, што мислимо, говоримо и чинимо, везујемо за Христа и за Његово Јеванђеље. Истовремено, када је све то израз Христовог Јеванђеља и потврда његова, практична и конкретна, не само својим опредељењем, него и својим животом. А онда када хоћемо изазове и искушења и страдања, на крају крајева и узлете и успоне и успехе, да одвојимо од Христа, да оно што је наш крст оставимо мимо Христа, онда макар и успешни били, пре или касније показаће се да је то промашај.

Храм као место крста али васкрсења Христовог постоји да бисмо се сабирали у храм, да бисмо долазили у храм, да бисмо, да проширим владико Вашу мисао, ако хоћемо да градимо мостове, најпре изградили темељ, изградили путеве међу собом и једни до других. Апстрактна ће и готово неостварива бити наша жеља о изградњи мостова и разумевања са другим, другачијим и наизглед различитим, ако не можемо међу собом да општимо, ако нисмо међу собом једно у Христу, једно у добру, једно у врлини, не једно у било чему и, не дај Боже, једно у злу, једно у мржњи, једно у греху. Ако смо једно у добру, у врлини, у љубави, једно у Христу, једно у Јеванђељу Христовом, онда је то благословено и онда је то наше јединство чврсто, нераздвојиво, без комплекса спремно и способно да успоставља комуникацију. Данас се то каже дијалог или се каже да гради мостове са другим и другачијим.

Браћо и сестре, зато постоји храм. Не да би био простор у који бежимо од овога света, не да бисмо долазили овде да бисмо кукали само и искључиво. Наравно, и заплакаћемо и запевати и заиграти, унећемо свет, све оно што наше и што носимо на својим плећима у овај храм да би то добило Христов печат, да би добило смисао, да би добило снагу. Зато се и ја данас радујем и где год да идем и да год да срећем православни наш народ, испуњен сам благословом Божјим. Али морам да кажем да сам посебно емотивно, додатно дирнут када долазим у ове крајеве, када долазим у ове просторе јер сам на овим просторима провео немали број година и практично на овим просторима и знам и испите и искушења и изазове свих људи који овде живе. Истовремено још боље познајем дубину глади и потребе за Богом, за Христом и за заједницом у љубави са човеком, ко год он био и како год се он звао. Од свих и са свих страна и код свих то постоји. Да није тако, био би бесмислен овај свет и овај живот, а да јесте тако ми хришћани знамо јер смо створени по слици и прилици Божјој, по слици Христовој који је Бог љубави и оставио је да нам љубав буде закон нашег постојања. Тај закон је да читавим својим бићем покажемо љубав према Богу, то значи да значи да се отворимо за реч Христову, за реч Божју, да она буде наш живот, али и то да читавим својим бићем покажемо љубав у односу на ближњег, а сваки је икона Божја, сваки је ближњи.

Посебно се радујем јер знам и потребе али знам и благослове и привилегије и предности које можда не постоје на другим местима. И наравно, и лично, нећете замерити што ћу поделити са вама још једну емоцију, а то је да сам долазио у овај град и као младић. Овде је живео мој стриц, он се упокојио. Један део његове породице живи у Истри, а други део породице живи у Немачкој. Долазио сам и у овај храм и овде се молио Богу и причешћивао. Добро се тога сећам. Зато сам радостан што сам данас са вама, што имамо прилику да се заједно молимо Богу, да видимо лица једни других, да се загрлимо у љубави Христовој, да певамо песму: Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима добра воља. Нека буде мир, радост, слога, јединство, разумевање у нашим срцима пре свега, у срцу свакога од нас, а онда и у срцима свих људи, да бисмо онда могли да препознамо да је и Бог са нама! Живели, нека све Господ благослови. Амин!

Свечаном чину доксологије поред патријарха Порфирија и владике Херувима, молитвено су присуствовали високопреосвећена господа митрополити врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, нишки Арсеније и далматински Никодим.

Најсвечанији део Патријархове посете древном граду Осеку био је чин освећења новоподигнутог Српског дома, културног центра српског народа изграђеног на месту старог парохијском дома у улици Јована Гојковића бр. 21, задужбине Јована и Јелисавете Лалошевић из 1897. године. Заједничко здање Српске православне црквене општине осечке и Српског народног већа из Загреба, свечано отворено 24. маја ове године, биће значајно место окупљања, културно-уметничког деловања и повезивања, место отворено за све Осечане и за све људе добре воље.

Уследила је свечана академија у новоосвећеном Српском дому.

О здужбинарима

Велики добротвор српског народа Јован Лалошевић потиче из породице која се спомиње међу православним житељима у Осеку још у првој половини 18. века. Очигледно вешт трговац, Јован Лалошевић је био члан „Честне компание терговачког братства”. Оженио се Јелисаветом из угледне српске породице Мавродића. После упокојења њеног племенитог мужа 1896. године, Јелисавета се обратила Српској православној црквеној општини у Осеку са намером да се оснује Задужбина Јована Лалошевића. Задужбина је подељена на два фонда, од чега је први био у тзв. побожне сврхе, а други за стипендирање српских ученика и студената који су показали добар успех у науци и владању. Задужбина је стављена под врховни надзор црквених тела. За потребе задужбине, Јелисавета је Српској Цркви, између осталог, оставила на управљање и кућу свог оца Ђорђа Мавродића. Почетком 60-их година 20. века комунистичка власт одузима тај објекат Црквеној општини који постаје државно власништво све до 30. септембра 2009. године, када је решењем Канцеларије државне управе – Службе за имовинско правне односе враћен у власништво Српске православне црквене општине Осек.

Још крајем 19. века изродила се жеља за изградњом јединствене културне установе где ће моћи деловати и окупљати се сва српска културна, спортска и занатлијска друштва. На чело ове идеје стала је Црквена општина Осек која је 1939. године за милион динара купила здање хотела Томислав. Српски дом је отворен 22. септембра 1940. године, али радост због остварења вековне тежње, није дуго трајала. Одмах на почетку Другог светског рата, 20. маја 1941. године, власти Независне Државе Хрватске доносе забрану о деловању српских и јеврејских друштава, па је тако и Српски културни дом, након што је опљачкан, предат на коришћење осечким Немцима који тамо оснивају своју организацију Културбунд. Током савезничког бомбардовања 14. јуна 1944. године погођена је и потпуно порушена и зграда Српског дома. По завршетку рата, комунистичка власт одузима земљиште на коме се налазио Српски дом и на том месту подиже вишеспратну стамбену зграду, која у том облику постоји и данас. Ни зграда ни земљиште никада нису враћени Српској православној црквеној општини Осек.

О Саборном храму у Осеку

Осек, некадашњи римски град Мурса, има дугу и богату историју која почиње у време римске управе над Панонијом. Град је основао римски цар Адријан 133. Године. У наредним вековима, Мурса је прерасла у важан привредни, политички и црквени центар са напредном инфраструктуром, трговином и јавним службама. Последњи пут град се под називом Мурса спомиње 591. Године када је разорен у походу Авара и Словена. Словенски насељеници су га назвали Осек.

Историчари бележе присуство Срба у Осеку и његовој околини и пре турског освајања 1526. године, када су Турци изградили мост преко Драве и кренули у освајање Мохача. Услед Мохачке битке и турске победе, Осек је постао стратешки важан део Османског царства, све до турског пораза у бици код Харкања 1687. године. Град се поново успоставља као значајно хришћанско и политичко средиште, а 1697. године из Осека у поход на Босну креће Еуген Савојски.

Српска православна општина осечка је основана пре 1752. године, када се као званична институција већ спомиње у документима. Прва црква за потребе православних верника била је скромна дрвена грађевина, али с обзиром на раст броја становника и развој српске заједнице, 1720. године изграђена је „црква од камена, мала, али лепо уређена, са трпезом од мермера и умиваоницом од камена“ коју је осветио епископ Никанор Мелентијевић. Ова црква је постала је централна тачка духовног живота Срба у Осеку и допринела формирању њиховог културног и верског идентитета.

Средином 18. века, српска заједница у Осеку се и даље развијала, што је довело до потребе за већом и лепше уређеном богомољом. Под вођством Патријарха српског Арсенија IV Шакабенте, који је неко време боравио у Осеку и град називао „Архиепископско-патријаршијска дијецеза осечка“, отпочела је градња нове цркве 1743. године. Овај храм у барокном стилу осветио је епископ Софроније Јовановић 1750. године, а прота Лазар Богдановић га је описао као „саборни храм, зидана ни од које друге вере или народа, већ искључиво од правих хришћана Срба“. Барокни елементи, као и висок торањ изграђен 1810. године по узору на будимску катедралу, дали су цркви изузетну лепоту и статус у заједници. Јанко Халкозовић је 1761. године израдио иконостас, док је резбарске радове изводио мајстор Рилдханер. Певнице и патријарашки и епископски тронови су уређени 1770. године, чиме је црква постала репрезентативна у архитектонском и уметничком смислу. Богатство и лепота унутрашњости цркве сматрали су је једном од најлепших српских православних цркава.

Усташке власти су 6. јануара 1942. године заповедиле рушење цркве, које је окончано 12. марта исте године. Иконостас је поломљен и спаљен, а драгоцени богослужбени предмети однети. Нова градња катедралног храма започета је 1966. године у српско-византијском стилу по пројекту архитекте Драгомира Тадића. Освећење је извршено 1979. године од стране Епископа бачког Никанора. Храм је поново оштећен и опљачкан током рата деведесетих година, а старе иконе, укључујући чувену икону Пресвете Богородице Осечке рађену на овчијој кожи, нестале су 1992. године. Године 2008. храм је добио монументалну куполу, чиме је добио свој пуни архитектонски израз.

У Осеку се налазе и капеле посвећене Светом Васкрсењу Христовом, Преносу моштију Светог Николаја, Рођењу Светог Јована Крститеља, које су током рата деведесетих година претрпеле велика оштећења. И Српска школа, основана 1782. године у кругу црквене порте, такође је вандализована, док је чувена библиотека, основана 1886. године и која је имала око три хиљаде наслова, уништена у подметнутом пожару 2004. године. Ђачка библиотека, која је имала 1740 инвентарисаних књига, нестала је током Другог светског рата.

Другог дана посете Епархији осечкопољској и барањској, Патријарх српски г. Порфирије ће служити свету Литургију са чином освећења Саборног храма Светог великомученика Димитрија у Даљу са почетком у 9 часова.








































КОНТАКТ
Епархија осечкопољска и барањска
31226 Даљ, Загребачка 2а - Патријаршијски двор
Хрватска

тел/факс (+385) 31-590-020
e-mail: episkop@eparhijaosecka.hr
euodalj@eparhijaosecka.hr

Уредништво сајта
тел. (+385) 91 1908 555
e-mail: info@eparhijaosecka.hr



Права на објављени садржај задржава
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ОСЕЧКОПОЉСКА И БАРАЊСКА
Садржај је доступан за преузимање уз обавезно навођење извора.