Освећење звона у УгљешуНа празник светих Кирика и Јулите, 28. јула 2018. године, Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у Угљешу, у Барањи. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори: Михајло Маријанац, Душан Марковић, Милован Влаовић, Драгомир Живанић, Стеван Кувежданин и Слободан Мајкић; протојереји: Александар Вукадиновић, Саша Стојановић ( Митрополија аустралијско-новозеландска ) и Драган Вукадиновић; протонамесник Немања Клајић и ђакон Бранимир Михајловић. Владика Херувим се присутнима обратио следећом архипастирском беседом: Драга браћо и сестре, диван је Бог у светима својим! Заиста је данас диван Бог у светима својим што смо овде, на овоме месту, у овоме новосаграђеноме храму. Саграђеном, али недовршеном, али свакако у Славу Божију надамо се да ће бити довршен и изграђен онако како то доликује нашим православним храмовима. Радујемо се данас у Господу што смо овде у Угљешу, овако пуноме храму, који је свакако нада да наш народ овде постоји, да наш народ овде живи и да наш народ следи традицију својих отаца. Ми православни Срби, на овим просторима, морамо увек неговати традицију светих Немањића. Овај храм који данас још није довршен, али Богу хвала он се завршава и данас ћемо осветити звона. Ускоро ћемо осветити и сам свети храм који јесте упарво залог немањићкога духа у овоме народу. Наши Немањићи су знали како се служи Господу и увек су нас учили да треба да градимо храмове, да градимо места Божија у којима ћемо се сабирати на молитву, места у којима ћемо слушати Реч Божију, места на којима ћемо се поучавати Јеванђељу Христовом и научити се врлинама Христовим. Они су знали да једино кроз Цркву наш народ може да живи и да остане и да опстане на огњиштима на којима је настањен. Овај храм је та традиција и наставак тог немањићкога наслеђа и радујемо се што је овај храм данас пун, јер нам то даје гарант и наду да ће народ ту долазити и сабирати се и приносити своје молитве Богу. Велика је, заиста, благодат Божија и диван је Бог у светима својим што смо данас, поред овога што смо дошли осветити звона која ће из овог храма позивати на молитву народ Угљеша и целе Барање, принели Жртву од свих и за све. Принели смо Жртву Богу и приносимо је увек када служимо Свете Литургије у којима се напајамо са Извора Живота, са Извора Живога Бога. Када год се служе Свете Литургије ми се сједињујемо са самим Богом, а тиме оживотворавамо себе и задобијамо дарове Духа Светога, умножавамо онај Дар Божији који смо добили Светом Тајном Крштења. Сваки пут када се служе службе Божије, када се сабирамо на светим местима, у црквама својим, треба да се причешћујемо, да приступамо Телу и Крви Христовој и да узимамо залог вечнога живота. То је залог наших отаца који су нас увек учили да кад живимо са Христом онда можемо да се надамо свакоме добру. Када је наш народ био уз Цркву своју он је имао свој пут, имао је своју истину, имао је Живот у пуноме смислу те речи. Када смо се одвојили од своје Цркве онда смо схватили да овај живот нема своју пуноћу, нема своје остварење. И хвала Богу што се увек сабирамо у светим храмовима и што, кад долазим, видим да су храмови поприлично пуни. И надам се да ће они заиста пити сасвим испуњени и да наш народ неће заборавити традицију својих отаца, да неће заборавити свој језик, да неће заборавити своју културу и своју традицију. Јер ако то заборавимо онда смо се одвојили од немањићкога духа, онда је узалуд и све то што ми градимо и зидамо када ће то остати празно. Увек треба, ако смо у расејању, да долазимо и да обилазимо своја огњишта, да посећујемо своје цркве јер су оне гаранти нашег опстанка и живота на овим просторима. Лепо је видети испуњен храм, лепо је видети децу која се радосно моле Богу, причају, али је сигурно та прича њигова молитва самоме Господу. Господ је рекао: Пустите децу нека долаз к Мени, знајући да је дете безазлено, да дете нема злобе и да дете само воли Бога, јер је зачето благодаћу Божијом. Треба тако да живимо да немамо зависти једни према другима, да срца наша буду отворена за свакога, да љубимо једни друге, да не осуђујемо једни друге и да увек приносимо Жртву од свих и за све. То је једини начин живота у Цркви, једини начин правога хришћанскога живота по Јеванђељу Христовом. То је врлински живот који се непрестано оживотворава у Цркви Божијој. Живот засут Христовим путем Страдања, Христовим путем Васкрсења, Христовим путем голготскога страдања. Ми православни хришћани на овим просторима управо имамо тај Крст голготског страдања. Али свакако да је лепо носити тај Христов крст, јер знамо да после тога долази Васкрсење Христово које је залог вечности, залог да ћемо бити у Рају сладости одакле одбеже сваки бол, туга и уздисање. Све оно што нам доноси овај живот ћемо, у заједници са Богом, превазићи. Радујем се што сам данас овде, што ћемо сада осветити ова звона, која ће позивати верни народ Угљеша и све Барање овде на молитву када овај храм буде довршен, а верујем да ће бити довршен добротом људи који су се заложили да овај храм буде и сазидан. Немојмо сада да се уморимо, него да се још више потрудимо да овај храм довршимо, да га украсимо да би он био на пример и понос нашега народа. Бог вас љубио, благословио и свако вам добро даровао. Амин. Након свете Литургије, за све присутне приређена је трпеза љубави, на којој се верном народу обратио надлежни парох протојереј Ђорђе Ковачевић, истакавши значај изградње цркве Светог пророка Илије у Угљешу и захваливши се свим људима који су помогли, који помажу те који су донирали звона за свети храм. |
|