Света архијерејска Литургија у манастиру Успења Пресвете Богородице У недељу, дана 20. октобра 2019. године, када Црква слави свете мученике Сергија и Вакха, светом Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, умировљени парох и ђакон Војислав Николић. У својој богонадахнутој беседи Владика Херувим обратио се сабраном верном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље данашња света Литургија, у Преображењској капели у манастиру у Даљ Планини. Благодат Божја нас је сабрала да узнесемо дарове, да принесемо Жртву и да се на првоме месту помолимо Господу и заблагодаримо за сва добра која нам је дао. Бог нам је дао благодат љубави, благодат наде и благодат мира. Све то је данас испуњено на литургијском сабрању у овој нашој заједници. То је учинила благодат Светога Духа – да будемо сви у једном Духу, у молитви, у заједници, у жртви, у љубави сабрани око Тела и Крви Христове. То је лепота и испуњење заповести које је Господ оставио човеку. Господ је човеку оставио да живи у миру, нади и љубави. Нада је та која изграђује заједницу, која изграђује Цркву Божју, и да стичемо Небеске врлине како бисмо се уврстили у ред светих Божјих угодника. Да ли постоји већа благодат, благодатнија заједница од ове литургијске заједнице? Наравно да не постоји. Ни једна друга заједница, ни једна индивидуална оствареност у свету не може нам дати такве благодатне дарове као што нам може дати литургијска заједница. На светој Литургији видимо савршенство служби Божјих које се врше. Од чтечева, ђакона и свештеника до свих осталих који су ту да служе. Није ни Епископ ту онај који ће бити владар или деспот, него онај који ће служити своме народу, повереноме му стаду. Ту се руши сва индивидуалност која може да изроди различите проблеме и да нас одведе у пакао сопствених мисли. Често се дешава међу нама свештеницима, јер смо и ми људи од крви, да имамо сумњу да ли ме неко погрешно погледао или мислио о мени. На основи таквих премиси ми стварамо судове и улазимо у пакао сопствених мисли и не видимо благодат и светлост. Не видимо тада ни Христа који је Светлост овога света, јер смо заробљени својим мрачним мислима и својом сујетом, заробљеним смо својим унинијем које нас удаљава од заједнице са Богом и са другим човеком. Ако живимо у заједници са другима и ако живимо једни за друге онда смо заиста благословени и присутна је Божја благодат. Нажалост, овај век носи са собом такве последице и сурогате да не можемо схватити и својим умом разумети шта се све то слива у мислима и срцима сваког од нас појединачно. То требамо изграђивати на онај начин који је Господ оставио човеку, то је начин којем нас учи Јеванђеље. Јеванђелска љубав нас учи да не доживљавамо и не гледамо све тако. Требамо гледати једни на друге као браћа, а не као непријатељи или супарници или противници једни другима. Ако тако наступамо и то тако гледамо, онда немамо напретка и не познамо суштину друштвеног живота. Онда нисмо црквени народ, већ смо смутни људи, људи који живе у тами и сенци смрти. Не видимо тада Светлост Васкрсења, не видимо радост која треба да произилази из црквене литургијске заједнице. Заиста, после свете Литургије свако од нас треба да осети радост, растерећење, љубав и благодат, све оне дарове који ће нас држати до наредног литургијског сабрања и поново разбудити и распламсати пламен кандила наше вере. Ако тако буде Христос ће бити наш крајеугаони камен, наш темељ и ослонац у овом свету. Благодат треба да нас испуњава, да надопуњава недостатке и да увек испред себе имамо Христа. Требамо да размишљамо на који начин требамо да поступамо и да служимо Христу. Не да размишљамо на који начин се служи Епископу или било коме другоме у црквеној служби, него како се служи Христу. Господ Христос треба да нам буде први и основни темељ нашег живота и размишљања. Ако тако буде и ако тако живимо и учимо, знаћемо да смо на путу свих дивних светитеља које смо прослављали задњих 800 година, светога Саве и светога Симеона. Нису се они угледали ни на какве идеологије, него су се искључиво угледали на Христа. Христа су ставили испред себе, Он је био огледало пуноће и испуњења живота. Ако заиста будемо тако живели, ако се будемо угледали на то како су они живели, знаћемо да смо у пуноћи у заједници и љубави. Нека је благословен данашњи дан и света Литургија, нека нас благодат Божја увек сабира и да у тој благодати увек живимо, нека љубав надвлада све недостатке и трзавице и све оно што нас удаљава од заједнице љубави Божје. За то смо позвани, за то се требамо кајати. Света тајна покајања јесте управо најлепши цвет овога света, када са сузама перемо своје срце и своју душу да би Христос могао да се усели и буде део нашега живота. Нека сте срећни и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. По одслуженој светој Литургији радост заједничарења настављена је уз послужење у гостопримници манастира. |
|