Недеља о блудном сину у Светоуспенском манастиру

У другу припремну недељу Великог поста - блудног сина, 20. фебруара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини.

Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протонамесник Станко Антић (Епархија далматинска), јереј Бранислав Михајловић, сабрат манастира и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу.

Епископ Херувим је после заамвоне молитве проузнео следећу беседу:
-У име Оца и Сина и Светога Духа. Часни Оци, поштовани оче Станко из наше братске далматинске епархије овде у Хрватској. Отац Станко је дошао да са нама подели радост данашњега дана и да учествује у Светој божанској Литургији коју свршисмо под сводовима ове свете обитељи.
Као што је и Свети апостол Павле рекао, у својој посланици, можемо свашта чинити у своме животу, али питању је крајњи циљ – шта је од свега тога корисно? Које су уопште димензије тога што ми као људи чинимо у овоме свету? У једној реченици могли бисмо свести целокупан наш живот на причу о блудном сину о којем је данас говорио Свети апостол и јеванђелист Лука. Сви данас имамо разне страсти и различите животне околности које нас као бура на мору бацају на једну и на другу страну. Уколико не осетимо ону Очеву Божанску љубав странци смо у овоме свету, не знамо шта је прави пут. Прави смисао открива нам Свети апостол Павле данас – чинећи ствари које нам нису на корист супротне су и благослову и промашујемо суштину нашега живота на земљи. Данашње Свето Јеванђеље које смо чули упућује нас на ту тајну љубави. Без обзира колико смо пали и грешни, без обзира колико осетили међусобног неразумевања ипак Божанска љубав, та очева љубав, превазилази све недостатке. Анализирајући јеванђелско зачало које нам говори о човеку који је имао два сина, видимо да је по слабости људској старији син осетио неки вид несигурности што је под очевим кровом и под очевим домом, а отац се пуно више бринуо за онога који је отишао. Прича нам говори да смо ми људи заиста грешни, пали, да тешко можемо разумети суштину и божанску љубав која нам се непрестано даје. Тако је то драга браћо и сестре данас у животу, код свих нас. Љубав треба да надилази све, да испуњава све, да буде испуњена искључиво и једино у суштини Царства Небескога као циљу нашега живота. У то је суштини је све испуњено, у тој суштини све добија димензију вечности, све добија димензију непропадљивости, добија димензију божанске разумности. Јер све без тога, уколико то сагледавамо из угла људског разума, то све добија погрешно значење. Тада нам даје филозофију онога сина који је отишао да странствује по свету, да потражи свој смисао и да види где ће му бити боље. Када се све то свршило и када није нашао све оно што је тражио он се ипак враћа у очев дом са дозом покајања. Али ђаво ни ту не мирује, он буни оног другог сина покушавајући да створи раздор међу њима. Уколико и у том случају Бог делује, а Бог увек делује и кад су највећа исушења, видимо да је љубав Божија превладала и те недостатке и та искушења. Јер колико год да ми у овоме свету имамо искушења требамо бити све јачи, да нас она изграђују и да нас она упућују ка Царству Небеском. Искушења су ту да нас упућују ка љубави Божијој, ка тој Божанској и вечној истини, ка Васкрсењу кроз које смо задобили живот вечни, кроз који се отворио смисао, излила се божанска љубав на човека. Васкрсла је љубав да би човек могао да буде у заједници са Њим. Бог увек чини и дела тамо где човек жели да прими Бога, тамо где је благослов Божији, тамо је једна хармонија живота. Тамо где нема благослова Божијега, тамо где нема љубави Христове, нема ни хармоније, нема ни благослова Божијега, све креће на супротно од онога што је по божанским заповестима и што је по божанскоме благослову. Уколико је све по божанском благослову и по Христовој љубави, онда се ту осети мир, осети се спокојство, осети се благослов Божији а то је Христово присуство овде међу нама. Благослов је данас на Светој божанској Литургији коју служисмо, јер смо примили Тело и Крв Господњу, јер смо примили дарове живота вечнога, дарове живота вечнога по благодати Духа Светога. Дарови су ту да нас храбре, да нас одржавају у овоме свету и да нас припремају за тајну Великога и Часнога поста који је пред нама, да се смиравајући себе, смиравајући своје тело и свој ум, усмеравамо ка посту и молитви, усмеравамо ка љубави покајања, ка љубави која увек изнова човека рађа, обнавља. Тајна покајања је заиста лек човекове душе, јер кајући се обнављамо себе и на неки начин осећамо лакоћу живота у Цркви Божијој.
Шта год чинили Бог из неизмерне љубави свима нама опрашта, уколико имамо истинско постојање и уколико ми као људи истински станемо пред Христа, истински завапимо према Њему онда ћемо и моћи и морати да осетимо Његово присуство и Његову љубав јер је то љубав Очева коју смо данас чули у Светоме Јеванђељу. Исто тако, и вера и љубав оне двојице синова о којима је Свети апостол и Јевађелист Лука нама данас говорио. Јер то је прави пут и то је право усмерење у овоме свету, да чинимо само добра дела, да чинимо само дела достојна човека, и да чинимо само оно што је потребно да би задобили Царство Небеско и да би наш пут овде на земља и био испуњен Христом и био усмерен ка том трновитом путу ка Царству Небеском.
Нека би Господ дао да се у томе смислу поучавамо, да нам благослов Божији увек загрејава срце, да се усели у домове и да гледамо очима преображенима, очима које су испуњене искључиво љубављу онако како смо то данас чули у Светом Јеванђељу. Живели, срећни и благословени били. Амин!