Света архијерејска Литургија у Каранцу

У Петнаесту недељу по Духовима, на Оданије Рођења Пресвете Богородице, 25. септембра 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Стефана Штиљановића у Каранцу.

Епископу Херувиму саслуживали су протојереј Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски, протојереј-ставрофор Стеван Кувежданин, парох кнежевовиноградски и ђакон Војислав Николић, ђакон придворне капеле Светог првомученика и ариђакона Стефана у Даљу.

После заамвоне молитве Епископ Херувим проузнео је пригодну беседу поучивши народ Божанским заповестима о љубави.
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, драги народе, поштовани господине Хорват, нека свима буде на здравље и на спасење данашње Сабрање у храму Светог Стефана Штиљановића у Каранцу. Велика је радост и Богу хвала што се можемо овако окупити око Тела и Крви Господње, јер је Света Литургија предукус вечних добара. Данашње Свето Јеванђеље по Матеју учи нас које су две највеће заповести у овом свету, а то је љубав према Богу као прва и највећа, и друга заповест која не нимало заостаје јесте љубав према ближњима. Господ наш Исус Христос жели да нам скрене пажњу на суштину живота, да нас поучи да је сваки човек уз нас наш брат у Христу. Сви смо слуге Божије, деца Божија. Бог нас ствара и даје нам назначење да творевину приведемо Створитељу јер тако човек иде ка најсавршенијем облику свог постојања. Нажалост, Адамов пад је био стравичан и људи су отишли у супротну крајност која је образовала неке сурогате уместо првобитног назначења. Понестаје љубави међу људима, влада мржња и све нас то ставља на правац на којем се данас налазимо. Свеопшти хаос и неизвесност будућности. Зато смо радосни када се сабрани обнављамо на Светој Божанственој служби, једни са другима у љубави како нас и поучава данашње Јеванђеље по Матеју. ”Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, свом мисли својом и свом снагом својом”, тешке су то речи али нису неизводљиве. Није их немогуће испунити у свом животу. Треба само мало, мали су кораци а велики су дарови које можемо примити испунивши Божије заповести. За том заповешћу иде следећа, ”љуби ближњега свога као самога себе”. То нам говори да се требамо издигнути изнад себе, како би Царство Божије било у нама. Све остало противно је Божијој вољи, а самим тим и правој слободи човековој. Данашња слобода и вредности које нам се намећу у супротности су онима које Бог заповеда. Човек данашњице иде у непослушност, не познаје смирење којему нас Бог учи. Требамо бити послушни Богу, послушни једни другима. Смиравајући се побеђујемо себе и своју телесност, изграђујемо међусобну љубав. Уколико тих ствари нема чак и знање које стичемо може да нас надима, наука нам даје смернице које нас не воде као обожењу. Доброта, смиреноумље, човекољубље и дуготрпљење требају бити наш темељ ка слободи. Знање каткад и ограничава човека, чини човека слепим за смисао, за промисао Божији и речи Цркве. Тада човек иде у смеру бунта који није у духу црквености, човек се образује не по Христу него по овом свету и његовим правилима и законима. Праве вредности су угрожене а ”слобода” је да могу радити шта хоћу и како хоћу, лишен тако љубави и благослова, послушности ни смирења. Данас нас окружује такав свет. Као људи Божији не можемо то прихватити, јер ”кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет”. Не можемо прихватити наметнуте вредности, него да се трудимо да изграђујући себе, побеђујући себе и усељвајући Христа у душу, ум и срце осмислимо свој живот. Заповести Божије нису пуки закон, него смернице ка суштинској слободи у Христу која је најлепша, отвара човеку пут смиреноумља и трпљења. Господ долази да би испунио старозаветни закон и човеку открио Реч Јеванђеља. Предање наше Цркве проповеда овако. Вековима наша Црква плови узбурканим морем историје, остаје у истини гласно говорећи и сведочећи Крст својим постојањем. Црква има своје вековно искуство наших отаца и праотаца, од Светога Саве до данас, а које нам говори како Црква дише. Ако будемо тако чини имаћемо благослов и могућност спознаје Божијег промисла, суштину и смисао Божијег дела у овом свету испуњеног у Господу Исусу Христу.

Нека је благословен данашњи дан и сабрање овде у Каранцу. Молимо се Богу да будемо народ Цркве. Ако Бог да, ми ћемо у Вуковару, 15. и 16. октобра ове године.дочекати Његову Светост Патријарха Порфирија. То је велика радост за нашу Епархију и за наш крај. После 83 године Патријарх српски долази у Вуковар, да нас посети и види тежину живота коју наша заједница носи. Долази да нас оснажи, да нас окрепи, да нас ороси благодаћу Светога Духа да још постојаније можемо носити Крст Господњи и име Христово.
Нека сте срећни и благословени! Амин.