Недеља Православља у Маркушици

У Недељу Православља, 24. марта 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Маркушици.

Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Добривоје Филиповић, парох у пензији, протонамесник Драгослав Шалајић, парох маркушички и протођакон Војислав Николић

Својом беседом Епископ Херувим осврнуо се на текући пост и подвиг као смисао хришћанског живота, ”Пост је, период умножене молитве и смиравања нашег бића када се душом и телом усмеравамо ка Господу. Крстообразно себе усмеравамо да бисмо задобили благодат и благослов Божији, да бисмо превладали и облагодатили свој греховни ум” рекао је Епископ Херувим.
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, драги народе и децо Божија, нека је свима на здравље и на спасење Света Литургија у овај недељни дан када славимо Христово Васкрсење. Окупили смо се око Истине, око Тела и Крви Господње као залога вечног живота. Све што нам се у духовном животу испуњава везано је за литургијски начин живота, за евхаристију. Данас је Недеља Православља. Зашто је тако називамо? Данас славимо што је Православље превладало многа лажна учења која је Црква изобличила и сваке године можемо чути Синодикон о правој вери. Једино права вера нас упућује ка Царству Небеском, ка живом Богу. Није теологија само реч и наука која зна и да надима ум, већ је теологија живо искуство Бога и живот у Христу. Зато су светитељи прави примери тога, они су својим постом, молитвом и бдењем и сваким покретом својим ка Богу за који нико није ни знао утабали пут и нама. Они нам сведоче право искуство вере, живо искуство. Велики пост је и нама прилика да својим постом и молитвом дођемо до искуства вере коју су имали светитељи. Једино тако можемо да упознамо Христову Тајну, Тајну Цркве. Једном давно је старац Тадеј рекао: ”Какве су ти мисли, такав ти је и живот”. Ова мисао је и данас присутна, посебно у данима када се припремамо да дочекамо највећи хришћански празник – Васкрс. Ова мисао старца Тадеја нас упућује да увек требамо стражити над својим умом, да будемо увек у молитви, у благодарењу и над својим мислима да стражаримо усмеравајући себе ка апсолутном добру, ка Христу. Једино тако можемо стећи унутрашњи мир, духовни мир који нас изграђује и омогућава човеку да духовно живимо. Ако молитвено контролишемо свој ум, ослањајући се на благодат Божију, у нас се усељава Христов мир и благодат Божија обитава у нама. Онда можемо да сагледавамо живот другачије. Овај период права је прилика за пут ка том циљу. Пост је, период умножене молитве и смиравања нашег бића када се душом и телом усмеравамо ка Господу. Крстообразно себе усмеравамо да бисмо задобили благодат и благослов Божији, да бисмо превладали и облагодатили свој греховни ум.
На путу смо да задобијемо Христов ум, да можемо да размишљамо онако како су и свети Божији угодници успели. То је онда пост, као пут изабраног народа кроз пустињу кроз коју и ми пролазимо. Живот сада и јесте једна дигитална пустиња у којој сви обитавамо, али исто тако морамо да се боримо у њој, Крстом. Требамо да се боримо знамењем Часног Крста, снагом молитве, снагом поста. Да бисмо се могли борити са искушењима времена у којем живимо, против дигиталног ума који нас враћа у земљу. Не усмерава нас ка Небу где наше биће припада. Дигитална сфера у којој се налазимо, свет који лежи у таштини и немоћи да се избори са самим собом, свет обезбожен не може да нам открије истину. Свет не може да нам открије Тајну живота. То је тако, јер ако у нечему влада мржња и дисхармонија, уколико нема склада, а видимо да нема јер влада немир и ствари које нису достојне човека, то није од Христа. Ту влада искључиво непомјаник, а свет је задојен том филозофијом живота. Ми као хришћани, људи који смо са Христом и у Христу знамо да смо понели крст и свесни смо страдања. Само снагом љубави Божије и снагом међусобне љубави можемо да испуњавамо овај свет трпељивошћу, целомудреношћу и благодаћу. Ту смо да дамо један леп цвет овом свету и да својим личним подвигом и издизањем изнад самог себе, победом над својим умом Христос може да се усели у наше срце а ми да будемо следбеници Његови. Црква нас није учила науци која надима, која нема своју пуноћу, него науци искуства у вери, посту и молитви, кроз непрестани подвиг свакога од нас. Подвиг је смисао живота, крстолико обраћање ка Господу, позив да будемо сви облагодаћени у љубави Христовој.
Драго ми је се што сам заједно са вама поделио радост данашњег дана, са овом нашом дечицом која су приступила Тајни вечног живота. Нека је свима на здравље и на спасење примање Свете Тајне и да увек тој истини сазревамо, васпитавамо се и будемо достојни наследници Предања. Живи, срећни и благословени били! Амин.