Спасовдан - храмовна слава у Трпињи

На празник Вазнесења Господњег - Спасовдан, 13. јуна 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету Литургију у Световазнесењском храму у Трпињи.

Епископу Херувиму саслуживали су протојереј др Марко Шукунда, парох трпињски, протођакон Војислав Николић и ђакон Слободан Гајдашевић.

У својој архипастирској беседи Епископ Херувим нагласио је да једино вођени знамењем Распећа, вођени Крстом можемо живимо преображеним начином живота.
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, драги народе, нека свима буде на здравље и на спасење данашња храмовна слава и празновање Вазнесења Господа нашега Исуса Христа на небо! Велика је Тајна данашњег дана који нас учи и васпитава томе да наш живот буде усмерен ка Христу, ка Његовој љубави, тј. ка живом и делатном односу са Богом већ овде на земљи. Испуњење данашњег дана и празника налазимо овде у Светој Литургији у Крви и Телу Христовом. Сваки пут када служимо Свету Литургију Христос је присутан у пуноћи, а ми пролазимо кроз све догађаје Његовог овоземаљског живота. Сви ови догађаји тичу се нашега спасења и односа са Богом, а позивају нас да се распињемо са Богом и једни за друге. Није довољно рећи ”ја сам хришћанин” или ”ја сам Србин, православни хришћанин”. Све ово су само фразе и номинације које немају своју пуноћу уколико нисам у Цркви Христовој и не живим своју веру. Ако живимо вером онда те речи добијају васпитни христоваскрсли дух и нама заиста влада Христова љубав и ово постаје пут нашега живота на земљи. Христова љубав осмишљава наше међусобне односе и наш однос према Богу.
Наш живот треба да се саображава са Христовим животом, када нам је Христов живот пример ми смо прави хришћани. Вођени знамењем Распећа, вођени Крстом ми живимо преображеним начином живота и очи нам нису затамњене тамом овога света. Вредности овога света супротстављене су етици Цркве и свему ономе што представља природни поредак. Човек данас мисли да може мењати све, свој пол, идентитет, а то не води у живот. Оно што човек не може променити у себи је лик Божији, јер је то оно што је у човеку вечно. Задато нам је да будемо са Христом, у заједници са Црквом Божијом јер је она сведочанство нашега постојања. Јеванђеље је темељ живота, оно омеђава наш живот Христовим вредностима. То су радили људи подвижници, а много је духовних горостаса и у нашем роду који су дисали Светим Духом. Носили су крст Христов, живот Христов био је њихов живот. Ако нема тога, ако нема те хармоније и аутентичног односа тешко да можемо схватити суштину вере и дубину живота у Цркви Христовој. Црква нас увек нас увек упућује на љубав, на мир и врлину. Најлепше чему нас ова Црква учи јесу речи ”Опрости брате”, дивна реч неопходна у међуљудским односима. У овоземаљској реалности све је мање трпљења, све мање разумевања и не постоји никакав склад. Све је супротстављено и лежи у злу и лицемерју и могу слободно рећи егоизму. Нико не жели да разапиње свој егоизам Христовим Јеванђељем и науком, већ свој егоизам васпостављамо на главно место у односу са другим. Господ је у догађају Вазнесења људску природу узнео на Небо, вазнео се у тело и дао нам упутство за живот на земљи. Дао нам је концепцију живота на земљи, открио нам је како можемо да остваримо богочовечанску заједницу како бисмо били христолики срцем и душом.
После самог Васкрсења у Томиној недељи се сећамо се апостола Томе који није могао да поверује да је Христос телом васкрсао док није видео ране од клинова. Није могао да поверује у Тајну Васкрсења. Христос нам својим Распећем открива пут, Тајну, да је наш живот непрестано разапињање за другога. Не можемо живети у мржњи и дисхармонији. Једино у љубави, миру и слози, у братском односу, животом у Цркви Христовој, подражавајући Јеванђеље и његов васпитни дух можемо заиста бити живи. Јеванђеље је залог нашег пута спасења, ка Царству и вечном животу. Ако овако будемо чинили испунићемо речи ”ја сам хришћанин”, ”ја сам православни хришћанин” или ”ја сам Србин православни хришћанин”. Само ако смо истински богоносци и христоносци онда то има своју пуноћу. То није само реч него добија димензију вечности. Тада Христа гледамо у другом човеку, у своме брату и сестри и свему ономе што је добри Бог створио.
Својим неразумевањем ми као људи можемо то и да злоупотребимо, неразумевањем своје вере, неразумевањем данашњега дана и празника и свих догађаја који су образац нашега спасења.
После Вазнесења долази нам празник Педесетнице, Рођендан Цркве кроз који нам се омогућава да разумемо живот по Христу. Свети Дух нам отвара ум, упућује нас на уподобљавање Богу и на аскетски однос према животу. Зато требамо увек да се трудимо да будемо људи достоји Христа, достојни Цркве Божије, своје вере, традиције и културе. Народ смо крстоваскрсан и богоносан, који зна да је љубав Христова та која руководи нашим животом у смеру спасења и међусобне љубави.
Нека је благословен данашњи дан, слава храма и места! Нека вас Господ благослови да будете људи Јеванђеља Христовог! Амин.