Света архијерејска Литургија у Мохову

У недељу, 25. августа 2024. године, када Црква слави Свете мученике Фотија и Аникиту, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Мохову.

Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски и протођакон Војислав Николић.

Епископ Херувим се у својој беседи осврнуо на важност међусобне љубави: ”Не осуђујмо једни друге, ”зашто је други овакав или онакав, бољи или лошији”, није на нама да носимо то бреме – да будимо судије целог света и васељене. Позвани смо да смиримо и унизимо себе, да будемо храм Божји, као што је Свети апостол Павле данас рекао”.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, драги народе, нека је свима на радост дан спасења Христовог који нас је сабрао овде у Мохову, у нашој прелепој Цркви, да се помолимо Господу и да принесемо бескрвну Жртву.
Драго ми је се што са вама делим радост данашњег дана, што се срећемо у Христу. Ако смо у Христу сабрани и гледамо се преображеним очима онда смо на путу Јеванђеља, што је примарни циљ свима нама. Требамо да носимо Крст Христов, да идемо за јеванђелским вредностима, за Оним који је на Крсту разапет. Будимо христоносци, богоносци, људи преображеног бића. Преображавајмо се непрестано, вежбајмо се у добру чинећи добра дела. Једино ако чинимо добра дела, ако не осуђујемо брата свога и живимо у љубави једни са другима, остаћемо на правом путу. Ако знамо да се Господ на Крсту распео за нас, да је на Крсту била разапета Љубав, ни нама ништа друго не преостаје него да творимо љубав. Не осуђујмо једни друге, ”зашто је други овакав или онакав, бољи или лошији”, није на нама да носимо то бреме – да будимо судије целог света и васељене. Позвани смо да смиримо и унизимо себе, да будемо храм Божји, као што је Свети апостол Павле данас рекао. Човек је храм Божји који се уграђује у Тело Христово Цркву. Дар Светога Духа задобили смо крштењем, а сада имамо благодат живота у Цркви Божјој. Уграђујући се у Тело Христово, у Цркву Божју, постајемо проносиоци Божје благодати. Не смемо се ни у ком случају тога одрећи, нити да скренемо са пута у живот вечни.
Дао Бог да на овим просторима увек осетимо благодат Божју, јер Црква је ту као место нашег сабрања, обједињујући фактор за наш народ без обзира колико нас има. Знамо да је на овом подунавском делу јако мали број нашег народа остао, али знамо и да њихово срце куца вером Христовом и да дишу благодаћу Божјом и истински су љубитељи Цркве Божје, светосавци. То нас чини чврстима, љубав према Богу и свом дому, према Крсној Слави и Часном Крсту никада неће усахнути. Звона наших храмова увек ће звонити, док је последњег човека, Србина на овим просторима.
Живи, срећни и благословени били! Амин.