Епархијска светосавска академија у Белом Манастиру

Академији су између осталих присуствовали генерални конзул Републике Србије у Вуковару Милан Шапић, народни посланик у Сабору Републике Хрватске Драгана Јецков, председник Заједничког већа општина Срђан Јеремић.
Верници Беломанастирске парохије несебично су се потрудили да академија буде што достојанственија и свечанија. Све српске организације које делују на подручју града једнодушно су се ангажовали у реализацији. Труд се је исплатио: заједништво и љубав, који су увек красили ову парохију, на академији су се показали.
Академију је у име Епископа Иринеја отворио и присутне поздравио протојереј- ставрофор Милован Влаовић, парох из Даља и секретар епархијског Црквеног суда.
Беседу о значају и делу Светога Саве, са освртом на еклисиолошку и есхатолошку димензију, изнео је преподобни игуман Херувим, старешина манастира Успенија Пресвете Богородице у Даљској Планини.
Свештенички хор Епархије осечкопољске и барањске и Александра Вукадиновић, студент треће године Уметничке академије у Осијеку, бираним духовним песмама дали су ноту богослужбеног благољепија.
Професор и књижевник Ђорђе Нешић из Бијелог Брда уводним словом обратио се присутнима, док је господин Александар Момчиловић успешно водио програм.
Најмлађи учесници програма измамили су највећи аплауз. Деца, чланови удружења родитеља и деце "Пчелице", под водством професорке Жељане Ристић, извели су игроказ.
Ученици основне и средњих школа такође су узели учешћа у програму. Професорке Јадранка Радошевић, која је и координатор целе академије, Јасна Зорић, Нада Стојановић, Анђелка Павић и Сенка Зундановић увежбале су програм са својим ђацима.
Академија је завршила наступом беломанастирског СКУД-а "Јован Лазић", са играма из Црноречја.
Захвални смо свим гостима који су својим присуством увеличали овај радосни духовни и културни догађај у нашој Епархији.


СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА ИГУМАНА ХЕРУВИМА

Свети Сава као пастир и мисионар -
теолошко-богословска анализа

Часни оци, потована господо, драга браћо и сестре,

Свети Сава је по св. владици Николају био најлепше српско дете. Његова лепота је, потицала од лепоте Онога Коме је служио - Господа нашег Исуса Христа, Кога цар и псалмопевац Давид назива: "Најлепши од синова људских".
Та лепота Божјега стваралачког чина кроз Промисао Божји и служење Творцу свега у личности Св. Саве оставрила се упастирско - мисионарском правцу као основном конститутивном елементу српске духовне мисије и поставила темељесветосавско - предањском доживљају.
Оствареност спрске духовне мисије у личности Св.Саве прво је била усмерена на пастирски и мисионарски рад са нашим народом. Тај пастирски рад темељио се на основним принципима пастирскога дела:Светотројичном, сотириолошком и христолошко-пневматолошком начелу пастирске мисије. Оствареност тога пастирског дела Светога Саве видљива је у пуноћи еклисиолошко-евхаристијске концепције пастирства.
Свети Сава је знао добро да Божије пастирство траје одувек као дело Оца и Сина и Светога Духа. У тој истини се крије Светотројички основ пастирског дела. Божије пастирство којим се руководио Свети Сава, одувек се пројављује сходно нашим потребама, остварује се у пуноћи Божјег човекољубља, док је конкретизација истога условљена нашим пристајањем. Све што Бог чини осмишљено је и остварено на добром дару који постаје делонашим подвигом. Бог је Отац који даје љубав и очекује узвраћену синовску љубав са добрим знањем, пуним поверењем и сигурном вером. То је показао већ на почетку, како у самом стваралачком акту када позива човека "да да име свему створеноме"(1.Мојс2,19), тако још више у Првој заповести у вези са Дрветом познања добра и зла. Том динамиком и том синергијом Бога и човека у садејсту и корелацији Светотројичне остварености руководила је нашег Светог Саву у његовом пастирском раду. Такво Св. Предање добија свој прави смисао у остваривању богочовечанске стварности у којој се непрестано сараспињемо и саваскрсавамо са Христом. У том контексту се отвара простор литургијске концепције пастирског дела св. Саве из чега се јасно да закључити да је наше биће усмерено на познање Истине тј. наше охристовљење , "тако што знамо да је наш животскривен Христом" (Кол. 3,3).
Свети Сава се у свом пастирском делу држао основних начела пастирске мисије. У првом реду је, као што и споменусмо, Светотројичне динамика пастирског дела која траје одувек као дело Оца и Сина и Светог Духа. Почетке тога дела видимо већ у унутарпобожном дијалогу – Светотројичном договору о стварању света и човека. То показују и речи: "И створи Бог човека по обличију свом, по обличију свом створи га, мушко и женско створи их"(1.Мојс 1,26-27). Тиме се остварује богочовечанска пуноћа заједничарења, где нема места било каквој дистанци на релацији Бог и човек. Тим принципом у пастирском делу водио се Свети Сава , јер је Бог човеку дао живот,а и много више од тога, образ и подобије као битне предуслове заједничарења и тачније речено најприсније учествовање у делу Светотројичне љубави Божије. Тиме је Свети Сава наше целокупно народно биће, у Светотројичној остварености свог пастирског дела, сараспињао и саваскрсавао са Христом кроз пуноћу евхаристијског сабрања.
Спасење нашег народа била је битна стварност светосавског предањакоја се прелила у пастирском делу Светог Саве. Све је осмишљавао спасоносном стварношћу као једином могућношћу коју свако треба слободно да прими и оствари у заједници са другим човеком. У том смислу битно је нагласити и одговорност према самој творевини, јер сотириолошки императив увек је исти: "Ново небо и нова земља" ( Ис 65,17). Стога можемо нагласити да је јеванђелски позив: "Покајте се јер се приближи Царство Небеско" (Мт 3,2), битан покретач пастирског дела. Свети Сава је у свом пастирском дијалогу, са својом паством од Бога му повереном, тежио ка делатном прихватању Христових јеванђелских речи: " Царство Божије неће доћи на видљив начин; Царство Божије је унутра у вама" (Лк. 17,20-21). Само на тај начин можемо са сигурношћу да сведочимо свету и човеку радост спасења. У сотириолошкој остварености светосавског предања основни мотив и принцип је био светописамски и то:"да се сви спасу и дођу до познања Истине"( 1.Тим2,4), али и свако од нас треба да се потруди у свему томе како би се у стварности то и догодило у садејству љубави Божије над нашом греховном палошћу, не у смислу нечег насилног, него у спасоносном динамизму где је поред дара Божијег потребна и наша добродетељ.
Пастирско дело Светог Саве се остварило и у христолошко – пневматолошкој основи. Та стварност којом се Свети Сава руководио заснивала се на речима Христовим после Његовог васкрсења: "Примите Дух Свети"(Јн 20,22). Врло је важно да све ово разумемо као нешто што се непрестано догађа, истовремено, а не повремено или сукцесивно. У Цркви се све остварује као "Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа", и то је најдубљи и најпотпунији динамизам живота у вери као богочовечанском догађају. Руководећи се Христовим речима упућеним Апостолима о Светоме Духу: "Ви га познајете , јер са вама пребива, и у вама ће бити" (Јн 14,17), Свети Сава је промишљао да сав наш верујући народ треба бити "запечаћен обећаним Светим Духом Који је залог наследства" ( Еф 1,13-14 ). Све је то жива црквена стварност која у нашем народу има предањски карактер у литургијској заједници као заједници Светог Духа, и као наследство Царства Небеског, где имамо смелост пред Богом. Ово делатно остварење у благодатно – подвижничкој пуноћи вере темељи се на следећим речима Светог Писма: "Умножаваху се утехом Духа Светога" ( Дап 9,31). То заправо престваља израз сталног стања црквеног живота. Пуноћа спасоносног старања за народ којим је било испуњено светосавско предање утемељило се на томе да ми постанемо "суграђани светих и домаћи Божији" ( Еф 2,19). Тиме је целокупно наше народно биће непрестано било усмерено на стално узрастање" док не достигнемо у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена у меру раста пуноће Христове"(Еф 4, 13 – 14).
Светосавље своју пуноћу црпи из есхатолошке стварности која се и историји остварује као догађај Цркве у литургијској стварности обожења и сједињења човека са Богом. Ту се Недодириви може додирнити како каже Григорије Флоровски. Због тога је за светог Саву,Литургија била центар пастирског дела у светосавској конструкцији деловања. Евхаристијско сабрање је за светосавље центар црквеног живота и богословља. Пуноћа црквеног живота је непрестано оприсутњење вечности у времену тако што су прошлост, садашњост и будућност у непрестаној саостваривости о чему нам сведоче речи Литургије "све што се нас ради догодило: крста, гроба, погребења, васкрсења, вазнесења, седања са десне стране и другог и славног доласка". Стога је светосавље и целокупни пастирски рад светог Саве осмишљено тако да сваки човек хришћанин види свој живот као сталну припрему за Свето Причешће, и добри плод причешћа. Тиме је целокупна пастирска философија светог Саве одраз форме литургијског израза.
Пастирски рад Светог Саве
Свети Сава је један у низу многих добрих примера пастирске остварености. Дело Светог Саве није могуће промишљати и процењивати изван Цркве и без Христа. Недовољно је говоритида је он "национални радник", што не значи да није имао свој национални идентитет, већ указује на шири контекст светосавско - пастирске мисије. Свети Сава није"створио народну цркву", јер је његово дело осмишљено и створено као стварање црквеног народа, тј. увођење једног народа у црквену заједницу многих народа. Ту се темељи црквени идентитет једног народа, а не издвајање од других у неку своју религију. Тиме није Светосавље нека нова стварност него је заправо дело светога Саве и тежња да се уведе црквени поредак вере у наш народ. Сигурно да је и пре његовог великог пастирског дела постојала хришћанска вера у народу, али није било организоване црквености у смислу јерархијског уређења, богослужбених књига,догматског и канонског поретка. Обнављајући манастир Хиландар, који се налази изван граница Отаџбине, показао је да разуме васељенски дух вере што се касније рефлектовало и по питању добијања аутокефалије.
Целокупан пастирски рад Светог Саве можемо сагледати кроз основне принципе јако успешне пастирске делатности:

Самоодрична љубав и крстоношење
Миротворство
Црквеност
Старање о добром друштвеном поретку.

Мисионарски рад Светог Саве

У унутрашњој и спољашњој мисији, мисија Светога Саве је еклисолошко – сотириолошка у евхаристијској пуноћи и у есхатолошко – историјској стварности. Основе карактеристике те мисије су стављање других испред себе , а не себе пре свих. Свети Сава се у свом мисионарском делу, у основном контексту, определио за христољубиво крстоношење утемељено на јеванђелској поруци: "Који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ" (Мт 20,26). Са сигурношћу је могао да каже: "Све могу у Христу који ми моћ даје; Угледајте се на мене као ја на Христа"
(Флп 4, 13; Кор 11,1). Због тога је Свети Сава препознат и означен као равноапостолни мисионар, и то не у смислу христијанизације некрштеног народа, него у контексту уцрковљења раније крштених у ново организовани црквени живот.
У том смислу мисионарски карактер унутрашње и спољашње мисије у пастирском дијалогу Св.Саве се остварио кроз конкретна дела:

Непоколебива одлучност за монашки живот;
Стварно духовно очинство родитељима по телу;
Старање о Цркви и народу;
Превођење и састављање светених и богослужбених књига;
Аутокефалија Српске црквеи уређење црквеног живота;
Добра комуникација са свима;
Задобијено поверење од стране иноверних и инославних као битна перспектива оствареностиспољашње мисије.
У пастирском и мисионарском делу Светога Саве испунило се новозаветно пастирство као пуноћа времена у коме се светосавље и целокупно наше народно биће укључило у спасоносну стварност и радост богоусиновљења. Таква пастирска мисија треба да траје као контекст сталног трајања у бићу нашег народа, како кроз векове чекања тако и кроз векове остварења. Амин.