ИНТЕРВЈУ ГОСПОДИНА ГУЈОНA ДАТ ИНФО-СЛУЖБИ ЕПАРХИЈЕ ОСЕЧКОПОЉСКЕ И БАРАЊСКЕ

Припремајући се за овај разговор, наишао сам на велики број занимљивих разговора са бројним српским новинарима и медијима коју су се интересовали за Вашу биографију, а о чему су нашироко писали и говорили.
Наиме, с обзиром да сте први пут код нас, и да смо једини медији оваквог типа који прате наши гледаоци и читаоци на овим просторима у Р. Хрватској дозволите ми да Вас у кратким цртама представим.
Потичете из Француске, омањег града Жари, округа Гренобла, од родитеља који су високи интелектуалци. 2004. године, са само 19 година, започињете свој хуманитарни рад оснивањем у области ”заштите животне средине”, једног од најпрестижнијих Универзитета у Француској и свету, те радите у чувеном Л’Ореал-у до 2010. године.
2011. остављате каријеру инжињера и почињете са радом у хуманитарној организацији ”Солидарност за Косово”, а коју сте основали још док сте били студент. Од тада, иако сте млад човек, носилац сте бројних високих, чак и највиших државних одликовања, медаља, плакета, од стране Владе Р. Србије, СПЦ-е и многих других који су препознали Ваш веома изузетан рад и живот.
Шта Ви, лично, мислите: Зашто је Ваша биографија тако необична? Јер она заиста јесте. Реците нам.

-Знате како, мислим да не постоји обична и необична биографија. Сваки човек је прича за себе и сваки животни пут је јединствен и самим тим посебан и необичан. Ја сам у свом животу само следио пут који ми се чинио исправним, следио сам свој унутрашњи глас, своју савест која ми је говорила шта треба да чиним, а шта не. Истина је да васпитање које се добија у породици и окружењу даје основу на којој се даље гради живот, али и ту видимо ону посебност коју сам малопре поменуо. И поред истог окружења и идентичног васпитавања, мој се пут потпуно разликује од живота мог брата и моје сестре. Од малена, био сам мало бунтовнији од њих и тај бунт сам преточио у борбу не против нечега, него за нешто. Иако на први поглед делује као да се ради о борби против неправде, против зла, ја не бих рекао да је то тако. То је борба за правду и за добро, јер она није условљена постојањем неправде и зла, него чежњом за оним што је у својој суштини исправно. Од како сам основао организацију Солидарност за Косово, схватио сам да уместо негодовања треба радити позитивне ствари, јер се једино тако свет у којем живимо може мењати на боље.

За Ваше име је везана и књига ”Сви моји путеви воде у Србију” (2014.). Још Мало и проћи ће деценија како сте је написали, и тренутно је издана у Шестом издању Службеног гласника. Такође, у тој књизи описујете Србију онакву какву је види један странац – како кажете да је Србија у значајној фази за своју историју и на почекту новог историјског пута. Такође сте и учествовали у писању и објављивању две књиге на француском језику о Србији и Косову и Метохији: ”У срцу мученичке Еуропе” (2013.) и ”Прогоњени народи Истока” (2016.)
Оно што желим да Вас питам је следеће: Колико су људи поверовали у Вашу књигу? И колико верују у оно што сте тада написали, обзиром на садашњу ситуацију?

-Моја књига „Сви моји путеви воде у Србију“, као и све остале које сам објавио, је искрено и интимно сведочење о стварима које сам видео, али и онима које сам ја дубоко у себи осећао током мог бављења хуманитарним радом на Косову и Метохији. Верујем да је та искреност и непосредност веома уочљива и надам се да су је читаоци лако могли препознати и прихватити. Такође, ове године објавили смо заједничку књигу „A la Serbie“ у којој француски интелектуалци, новинари, угледне личности говоре о својим разлозима и како су заволели Србију. У свим нашим књигама трудимо се да сведочимо оно што смо видели својим очима, затекли на лицу места. То су истинска сведочења о ситуацији у којој живи напаћени српски народ на Косову и Метохији. Без икакве политике и крупних речи. Емоције које се неизбежно накупе у таквим акцијама смо преточили у књиге како бисмо их поделили са нашим читаоцима и како би и они могли да осете оно што смо ми осећали свих ових година са Србима у енклавама. То што смо успели да окупимо 12.000 породица које редовно обезбеђују средства за помоћ Србима на Косову и Метохији доказује да су их наше књиге, али не само оне, итекако дотакле и показује да солидарност између Француза и Срба, између хришћана и даље постоји и да је веома жива.


Будући да сте стално у контакту са француским медијима, колико француска јавност прати то што Ви радите и какав је данас однос француске јавности у односу на Ваш почетак за овај део старе Европе?

-Поред књига о којима смо причали ми објављујемо и тромесечни часопис који излази у тиражу од 13.000 примерака. Објавили смо и један стрип о Косову и Метохији и судбини тамошњих Срба. Снимили смо и документарни филм „Косово: Хришћанство у опасности“ који је емитован на француској телевизији. Дали смо бројне интервјуе за француске медије међу којима су и они „велики“, главног тока, попут дневника „Фигаро“ или листа „Велерс актиелс“. Иако тема живота, односно преживљавања Срба на Косову и Метохији није актуелна у западним медијима, ми смо успели некако да пробијемо лед и представимо причу о њима у француским медијима.
Француска стручна јавност је и даље дубоко подељена по том питању, јер они који су се бавили антисрпском пропагандом деведесетих година су и даље ту и и даље имају много предрасуда спрам Срба. Многи од њих и даље живе у уверењу да су Срби злочинци, а неки не смеју себи да признају да су погрешили јер би тиме довели у питање добар део сопственог живота и рада. Наратив који је усађен у том делу јавности је изузетно тешко променити, јер то захтева озбиљну катарзу на коју је спреман само мали број изузетно снажних личности. Захваљујући нашим петнаестогодишњим напорима успели смо, ипак, да се наметнемо у јавности и изнесемо и другу страну приче. Двадесет година после бомбардовања слобода говора о тој теми је већа и лакше можемо да допремо до медија иако је ситуација далеко од идеалног.


Важно је напоменути да сте добитник највишег одликовања СПЦ-е, то је Орден Светог Саве првог степена, како стоји у грамати: ”за делотворну љубав показану његовим свесрдним и несебичним залагањем у прикупљању и пружању неопходне материјалне и финансијске помоћи за нашу Свету Цркву и страдални народ на Косову и Метохији, као и за истрајно сведочење истине о животу нашега народа у овој српској покрајини”.
Шта је значило за све вас, који сте на Косову и Метохији, за све људе са којима сте тамо, то признање и уопште свако признање које сте Ви лично добили?

-То су признања за све наше донаторе, волонтере, за све оне који нас подржавају годинама и уз нас су и у најтежим тренуцима. Та признања су свима мотив да још енергичније радимо, доказ да помоћ не пролази незапажено, да је вредна и цењена. Све те награде и признања сам посветио свим људима добре воље који су већ готово две деценије уз нас и, што је још важније, уз људе са Косова и Метохије.
Моји родитељи и моја породица су посебно поносни на Орден Светог Саве који сам добио из руку патријарха Иринеја. Знам да ће једнога дана тај орден бити у рукама мојих унука и бити им пример и животни компас, као и мотивација да и они крену путем добра и да знају да разлуче добро и зло.


Сада обављате још један веома важан и одговоран посао – посао директора Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону при Министарству спољних послова Р. Србије, а што је несумњиво и политичка функција, коју би могли да назовемо и ”амбасадором добре воље”.
Знамо да сте са само 24 године покушали да се кандидујете на председничким изборима у Француској, а тиме Вам и политологија није страна. Сада када обављате овако једну веома важну улогу за све Србе који су ван Србије, а посебно за нас који смо на овима просторима.

-Од малена сам осећао потребу да се борим за вредности у које верујем и да покушавам да утичем на свет у коме живимо, макар у оним границама у којим један појединац то може да учини. Жар који пламти у младом човеку увек је интензивнији од оног у познијим годинама. Тај жар временом не јењава већ се трансформише, као дијамант који се бруси. У младости сам мислио да је политика једино оруђе који постоји у борби за правду и идеале. Одрастањем и сазревањем сам открио да се хуманитарним али и институционалним радом може најбоље помоћи људима. Своју енергију сам 15 година усмеравао на хуманитарне пројекте а од недавно је усмеравам и на рад унутар Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.
Идеја водиља која ме ипак прати од тинејџерских дана је да не треба да будемо пасивни и негодујемо већ да се боримо. борба „за“ је она коју сам желео да водим, јер је она усмерена у позитивном смеру и самим тим вреднија и делотворнија.


Шта можемо да очекујемо и чему да се надамо од Вас лично, као директора Управе, јер смо Вам сада и ми поверени који живимо у Р. Хрватској?

-Од мене на овој позицији можете очекивати оно што је већ карактерисало мој рад у хуманитарној организацији коју водим - потпуну посвећеност, спремност на жртву, улагање огромне енергије у тај веома важан посао. Знам да са функције на којој се сада налазим могу у великој мери да утичем на положај и живот Срба у расејању и дијаспори. Желим да помогнем у борби за то да Срби више не буду стигматизовани и дискриминисани, него да са правом буду поносни на своје порекло, историју, традицију, културу, на дубоки траг који су оставили не само на просторима на којима су аутохтон народ, него и у остатку Европе, као и на оним просторима где су, попут других Европљана, били досељеници, као што је, на пример Америка у којој су се прославили Никола Тесла или Михајло Пупин, поред многих других познатих и мање познатих Срба. Желим да помогнем да Срби у региону добију сва она права и поштовање која уживају припадници мањинских народа у самој Србији.


Налазимо се у периоду прославе најрадоснијег хришћанског празника, Рођења Господа Исуса Христа.
Која би била Ваша божићна порука за оне који нас гледају, прате, и уопште, све људе добре воље?
-Свет се не мења само одозго, тамо где се велике одлуке усвајају, него и одоздо где ми обични грађани можемо да делујемо. Уз мало воље и упорности могуће је покренути велике ствари. Можда нећемо успети да променимо свет, али га свакако можемо учинити малчице бољим. Једина права револуција је она у нама самима и одатле треба да кренемо. Желим вам свима срећан Божић – Христос се роди.
Интервју дат уочи Божића 2021. године