Света архијерејска Литургија у Белом Манастиру

У недељу, 05. септембра 2021. године, Светом архијерејском Литургијом у храму Светог архангела Михаила у Белом Манастиру началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим.

Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Герман (Богојевић), Епархија канадска, протојереј Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски, протојереј Драган Вукадиновић, парох беломанастирски и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу.

Епископ Херувим је после заамвоне молитве проузнео беседу:
-У име Оца и Сина и Светога Духа.
Часни оци, драги народе, нека је свима на здравље и спасење ово наше сабрање у Белом Манастиру, где осећасмо пуноћу Царства Небескога и пуноћу заједнице, испунисмо се благодаћу Светога Духа.
То је оно на шта нас Црква Божија позива, да осећамо пуноћу и присуство Божије, да Света Литургија буде централни догађај нашега живота овде на земљи. Света Литургија то јесте, тако треба да буде. Требамо увек, кад год смо на Светим Службама Божијим, да приступамо Светој Чаши, Телу и Крви Господњој јер је то суштина нашега живота. Света Чаша јесте суштина наше наде, испуњење Царства Небескога. Свето Причешће нас утврђује у врлини, утврђује нас у молитви и руководи ка Христу, ка преображеном стању нашега бића. Једино кроз Литургију можемо осећати ту пуноћу живота. Све врлине које стичемо Литургијом добијају своје испуњење. У данашњем Светом Јеванђељу смо могли да чујемо шта значи реч праштање која и јесте у једну руку пут ка томе испуњењу, ка преображењу и пуноћи живота у литургијској заједници. Уколико не опростимо брату своме нећемо осећати пуноћу Царства Небескога.
Јер, уколико живимо у свађи и грех нас обузме да не видимо поред себе свога брата, онда немамо пуноћу Царства Божијег, нити можемо осећати пуноћу Христових заповести. Онда нам је ум помрачен, очи затворене, уши наше не могу да чују реч Божију која треба да се преобрази у нашем бићу. Сваки човек је наш брат, једино кроз њега видимо Икону Божију и можемо осећати пуноћу живота овде на земљи. Као такви можемо да осећамо и да праштамо, можемо да схватимо која је суштина страдања. Где год се наш народ налази, на било ком крају света он носи Крст страдања. И данас наша браћа у Црној Гори заједно са нашим Свјатјејшијем Патријархом носе Крст страдања. Видимо да нигде није лако бити православни хришћанин. Страдање и Крст Христов јесте суштина живота која нас руководи ка Васкрсењу. Страдање које они трпе, а исто тако и ми у неку руку на овим нашим просторима, је управо пут ка Васкрсењу, пут ка преображењу нашега народа. Крст Господњи треба да нам буде утеха и нада, круна која нас обједињава као народ светосавски, народ Богоносан, народ Христоносан. Једино тако можемо бити и живети у јединству једни са другима, кад схватимо и не побегнемо од страдања. Требамо да схватимо да је Крст Господњи наша нада и наше страдање. Онај који је распет на томе Крсту је Христос Који нам свима треба бити обједињујућа сила која нас руководи ка Царству Божијем. Требамо да светлимо свету као светлост која преображава, као светлост која нас руководи управо путем Христовим, путем нашега страдања, распећа и васкрсења нашега српскога народа где год он живио и боравио и на ком год крају света се налазио.
Нека би Господ дао да се сви тако преображавамо у духу Крста Господњег, да нам Крст буде наша нада, утеха и суштина нашега живота и да схватимо да је живот овде живот у праштању. Без обзира ко су и шта су, све људе требамо волети и примити их у срце своје да би се и ми преображавали и схватили да и то страдање има свој смисао и своју суштину. Страдати за другога, значи страдати за Христа.
Нека би Господ дао да живимо таквим начином живота и да нам Света Литургија буде суштина и смисао и испуњење у овоземаљским околностима у којима живимо, да нам Господ да снаге да издржимо на овоме путу нашега страдања. Свакако, осећамо присуство Божије на крају пута, осећамо Тајну васкрсења и Тајну Другога Христовога доласка. Живели, срећни и благословени били. Амин!