Крстовдан прослављен у вуковарском Саборном храму

На Крстовдан, 27. септембра 2021. године, Светом архијерејском Литургијом у Светониколајевском храму у Вуковару началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим.

Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох друге парохије вуковарске, јереј Вукашин Цветојевић, председник Катихетског уреда Епархије осечкопољске и барањске и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу.

Светој Литургији је присуствовао господин Срђан Колар, заменик градоначелника града Вуковара.

Преосвећени Владика беседио је после заамвоне молитве:
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, драга браћо и сестре, срећан вам празник Воздвижења Часног Крста, празник чије су песме пуне благодати Божје, испуњене су истинама из живота наше Свете Цркве. Црквене песме пуне су догматике и говоре о врлинама које треба да сабирамо, помажу нам да схватимо суштину Крста Господњега. Ми смо крстоваскрсли народ. Васкрсли смо Крстом још од Светога Саве, проповеђу његова Јеванђеља међу нашим родом. Све то нас је задојило да будемо светосавски народ, народ убројан у широку васељенску лепезу Православља. Јеванђељем смо постали народ који зна шта значи носити Крст Господњи и да из страдања које је део теологије Крста израста живот вечни, израста Тајна живота која нам отвара димензију вечности и открива нам истину. Данас смо кроз Апостол који је овде читан могли чути то, из посланице Светога апостола Павла, да су сви покушавали да пронађу и открију тајну Крста Господњега. Покушавајући да то пронађу кроз фиолозофију, кроз све остале доктрине савремене науке, али нико није могао да проникне у дубину и Тајну шта заправо Крст Господњи за нас Хришћане значи. Хришћанство даје нам и открива нам ту дубину, ту Тајну, открива нам живот који произилази из Страдања Христовога, из Крста Господњега. Отвара нам се живот вечни и путеви нашег врлинскога начина живота. Хришћанин који живи на путу врлине, он живи крстоваскрслим начином живота. То подразумева да се непрестано свакога дана распиње у својим мислима, распиње у својим телесним страстима, да је победио себе том тајном Крста, да побеђује себе и своју телесност како би задобио врлину вечности и окусио пуноћу живота у Христу.
Пуноћу живота у Христу, драга браћо и сестре, пуноћу Тајне Крста Господњега можемо да осетимо и овде, на Светој Служби Божјој, кад год смо сабрани и кад год се окупљамо и примамо Тело и Крв Господњу. Ту је Тајна нашега односа. Ту је Тајна нашега живота и октривења истине, ту је тајна живота вечнога. Требамо да изграђујемо љубав, љубав која је крстоваскрсла. То значи да једни друге разумемо, да наша правда не буде само наша правда. Јер наша правда, ако је само наша, угрожава другога и није правда. Онда ту правду треба да попнемо на Крст Господњи, на Крст Христов, да ту правду разапнемо да би добила димензију разумевања, компромиса и димензију вечнога живота. Ако ту правду други не разумеју онда та правда остаје само ништавило и не добија ону суштину коју као Хришћани треба са собом да носимо. Христос је вечна правда, правда која се разапела на Крсту, да би се њом показао темељ хришћанског начина живота. Ако је Господ био разапет као правда вечна, онда ми као људи, посебно на овим нашим просторима не можемо да имамо своју правду, већ да ту правду поистоветимо са тим Страдањем Христовим. У овом нашем граду свако треба да разапне своју правду, да би овај град постао град компромиса и љубави. Вуковар никако не сме бити град мржње, како се то може пратити кроз медије и како се непрестано пласира, већ град љубави, град мира и толеранције. То је оно на шта позивамо, оно око чега сви треба да се трудимо. Требамо да изграђујемо, а сваку ”правду” да разапнемо на Крст Господњи, да видимо да та правда може имати и другу димензију и да неће угрожавати другога без обзира које вере и нације тај човек био. Уколико та правда угрожава другога онда је она само за појединце и одређене групације људи. Исто тако, као што сам на почетку рекао, ми смо светосавски народ, народ који зна своју културу, историју и традицију. Тога не треба да се стидимо драга браћо и сестре, ми знамо да смо Срби, ми знамо да смо православни, ми знамо да је наша мајка Српска Православна Црква. Немамо ми чега да се стидимо, а исто тако, не можемо ником забрањивати да се групише, да прави неке своје парасинагоге, паразаједнице. Ми ћемо се молити да Бог њих уразуми. Знамо шта смо и ко смо, знамо шта нам је Свети Сава дао у наслеђе. Свети Сава нам је дао у наслеђе да чувамо свој језик, своју културу, своју традицију. Да чувамо своју мајку Цркву, Српску Православну Цркву, на овим просторима и широм васељене. Наша Црква већ вековима постоји. У диптиху је православних цркава, уврштена је у васељенско православље.
Нисмо ми пали са Марса, нисмо ми пали са неке друге планете, већ смо стварали културу и традицију где год смо се налазили. Уграђивали смо се у културу и традицију других народа, не угрожавајући већ богатећи простор у којем живимо и у коме стварамо. Доприносили смо да један простор у којем живимо добије једну другу димензију, а то је димензијa мира и љубави. Нека би Господ дао да сва та искушења која се надвијају над нашим народом брзо заврше, да сви васкрснемо једни са другима, и Срби и Хрвати, у духу љубави и мира, јер је то оно што нам је потребно и то је оно што нас на овим просторима кроз векове је очувало. Једни са другима, комшије са комшијама, пријатељи са пријатељима, где су се мешале културе и традиције, где су ветрови дували и са југа и са запада, али је свако чувао своју културу, нико није никоме ништа и никога угрожавао, већ је владао мир и хармонија. На то позивамо, у том духу се и Богу молимо да завлада мир и толеранција, да завлада на првом месту слобода изражавања, јер је то оно што нам је неопходно и што нам је потребно.
Нека би Господ дао да Тајна данашњег празника заиста васкрсне у овоме нашем мученичкоме граду Вуковару, да васкрсне за љубав вечну, да васкрсне Тајна Крста у духу истине, љубави и праштања. Нека Господ подари да се сви ми заједно истински Богу молимо, да те истине заиста буду део овога простора у којем ми живимо и у којем као људи стварамо и остварујемо дарове који ће сведочити о нашем постојању на овим просторима.
Живели срећни и благословени били. Амин!