Заветни дан у Габошу

У четвртак, 29. августа 2024. године, када Црква слави Нерукотворени Образ Господа Исуса Христа, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Габошу.

Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Миљен Илић, други парох вуковарски, протојереј Љубенко Јовић, парох бршадински, протонамесник Драгослав Шалајић, парох маркушички, протонамесник Ненад Лазић, парох тењски, протонамесник Ненад Кесоња, парох габошки, јереј Драган Ристанић, парох силашки, протођакон Војислав Николић и ђакон Слободан Гајдашевић.

Епископ Херувим се беседом обратио сабранима:
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, поштовани Начелниче општине, Директоре основне школе Маркушица, драги народе и децо Божија, нека свима буде на здравље и на спасење данашњи дан и ова Света Литургија која нас је сабрала да прославимо заветну славу овога места, а то је Нерукотворени образ Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа. Велики је благослов сабирати се и прослављати овако велики празник који нас у својој суштини учи педагогији вере како би смо знали на који начин да као људи стичемо благодатне дарове за живот вечни овде на земљи. Догађај који прослављамо јесте успомена на 944. годину и пренос иконе Нерукотвореног образа из Едесе у Цариград. Пошто је то био период безбожништва, идолопоклонства и свега онога што је штетило самоме хришћанству и као такав је отежаво пут вере према Христу, Бог је и кроз људе који су били идолопоклоници, безбожници, многобошци, ипак деловао.
Према предању је сиријски цар Авгар, који је био безбожник и идолопоклоник, тек када се разболео, почео да је промишља и созерца, те на крају је поверовао у Христа и дошао је до тајне и спознања праве вере. Али да би у потпуности било његово излечење, он је наредио једноме живописцу, сликару свога времена, да оде у Јерусалим и да сачини Икону Христову. Међутим, мноштво народа и проповед коју Христос чинио у Јерусалиму нису омогућили бољи начин да се то деси. Дошавши до Христа, тај живописац, сликар Ананије је тражио од Њега да може да приступи и да наслика икону рукотворену и да изобрази његов прволик по коме ће касније бити сликане све иконе Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа. Христос је тада рекао својим ученицима да дају убрус и воде и на убрусу оста лик Христов. Тада је Ананије отишао код свога владара, и однео му платно. Истог момента владар се излечио, а у целом царству би наређено да следи пут Христов и да буду следбеници Христови. Међутим како је време одмицало, један од његових унука поново је прешао на идолопоклонство, ту икону зазидао у оквире улазних врата града. Међутим, у једноме тренутку Бог, преко надлежног епископа, јер му се Пресвета Богородица се јавила и објавила где се налази тај лик, би поново извађен из зидина тога града. Можемо рећи да је на тај начин Сирија победила Персијанце и извојевала победу у име Христово.
Видимо да се снага вере појављује у немоћи и заиста је то велико дело. Свако треба да схвати да је љубав Христова неизмерна, поготово у периоду када прослављамо велике празнике. Сада се налазимо у постпразништву Успења Пресвете Богородице која је својим животом, својим неуморним трудом била први пример праве послушности, пример правога служења, трпљења и жртве. Често пута она је могла узети првенство у свакоме погледу над родом људским, међутим њено смирење и трпљење није ишло у том смеру. Сагледаваши у данашњем смислу, свако ко има силу, моћ и власт он узима себи првенство да буде онај који је судија, да буде онај који ће судити, осуђивати и стављати бреме на свакога од нас. Али морамо схватити да ако имамо вере и уколико желимо да следимо пут Христов, онда се све то треба сводити искључиво на служење, на жртву, на подношење Крста, на следовање Крсту Господњем. Јер сва власт, и све што добијамо, добијамо од Господа и ништа није од овога века и света и земље на којој живимо. Све је то Бог створио. Бог је дао човеку различите улоге да би служио, не да би био господар и владар; Пресвета Богородица је прави пример. Она је родила и Бога и Човека, Господара неба и земље, али Њена сила је била управо у служењу, у љубави, у трпљењу. И то је оно што треба бити свима нама пример, да се поучавмао и васпитавамо у педагогији вере, која ни у ком смислу не угрожава другога, већ искључиво тражи од нас да будемо бољи, да будемо људи љубави, да живимо у слози једни са другима и онда смо испунили завет Христов. Испуњавајући заповести Христове вежбамо се у томе труду за живот вечни. А то је труд подвига, труд Царства Небескога и труд који се награђује венцем вечне славе. Стога нек сте сви срећни благословени и нек је благословен овај данашњи дан, да нас Господ све благослови и да нам Пресвета Бсогородица буде наша заштита, брза помоћница и да нас крепи силом своје молитве. Живели,срећни и благословени били. Амин!