Епископ Херувим богослижио у Светоуспенском манастиру

У недељу 19. по Духовима, 03. новембра 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светим евхаристијским сабирањем у Светоуспенском манастиру у Даљ Планини.

Епископу Херувиму саслуживали су јереј Бранимир Михајловић и протођакон Војислав Николић.

Беседа Епископа Херувима:
-У име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драги народе нека свима буде на здравље и на спасење света Литургија овде у преображењској капели нашег манастира.
Сусрећући се са Господом и увек се радујући у томе духу, те поучавајући се речима Светог Јеванђеља, као што смо данас могли да чујемо, један дивни одељак, дивну поуку из круга јеванђелскога читања. Чули смо дивне речи, дивну поуку која нас изнова обнавља и указује на то какви смо ми људи, каква смо ми бића по својој природи. Свети апостол и јеванђелист Лука на једном месту каже: ”Ако љубимо оне који вас љубе, каква нам је хвала”... „Јер исто тако и грешници на исти начин то чине, исто то раде.“ Онај ко чини грех свакако да ће се радовати ономе који потврђује да чини тај грех. Исто то важи и за нас који смо верујући, уколико нас неко хвали и уколико нас неко љуби, како каже апостол и јеванђелист Лука, какву ми онда хвалу чинимо. Јер суштина живота у духовном смислу и јесте то да покушамо да схватимо другога човека, да покушамо да схватимо његову палост и да својим животом њега преображавамо, односно трудећи се да другог учинимо својим врлинским животним искуством бољим и онда је то хвала пред Господом.
Човек не може очекивати хвалу од човека, јер та хвала од човека неће бити достојна мери, оној мери којој Бог очекује и ишчекује од нас, јер ми смо људи грешни, и пали. Оно што човек носи са собом су осећања која су део наше огреховљене природе, зато онда и очекујемо хвалу за све оно што чинимо и за све оно што радимо. Расте нам егоизам и тада се са тим осећајем сладострашћа наслађујемо, хранимо и то онда постаје суштина и део нашега бића. Зато онда не видимо брвно у оку своме, а видимо трн у оку брата свога. На све то нас упућује и упозорава Свето Јеванђеље како би смо се преобразили да будемо бољи људи, да следујући реч Јеванђеља преображавамо себе, преображавамо све око себе, показујући и указујући једни према другима љубав на првоме месту.
Јер љубав је та која ће преобразити све! Љубав је та која ће указати на лоше дело, љубав је та која ће разумети. Ако се супроставе ставови, а нема љубави, онда ту настаје свађа, ту настаје мржња, ту настаје немир. Уколико ту постоји љубав и уколико ту има оне постојане, божанске љубави која све излечује и лечи, онда је ту и суштина нашега живота. Црква није судиште, Црква је лечилиште грехова наших. Судећи стално једни другима престајемо да будемо браћа и постајемо тешки непријатељи, онда смо на суду овосветског губилишта који нас искључиво води у пропаст, палост и у дубину греха који се тешко залечује. Али у Цркви Божијој се и томе отвара пут излечења, пут спознаје Бога и пут спознаје да смо сви у једноме духу, у једној љубави, у једноме јеванђелскоме преображају. Зато је суштински важно да једне друге учимо љубави Христовој, да чинимо љубав према ближњем, а онда самим тим да испуњавамо закон љубави Божије.
Велика је благодат Цркве Божије као и улога Светих отаца који су нас искључиво учили том и таквоме подвигу. Распињући се и стављајући Крст између нас људи, указивали су нам да смо сви браћа у Христу и да смо сви деца Божија. Зато је важно да љубимо једни друге без обзира на нашу палост и на нашу огреховљеност, како би смо сагледали туђина као свог брата. Тада његов грех постаје на известан начин и мој грех. Тај грех постаје извориште који ће преобразити мене и учинити нас бољим, али не тако да ја брата хвалим зато што се он труди, већ искључиво у духу Јеванђеља Христовога, да ту истину у љубави, увек усмеравамо ка литургијској благодарности, како би наш смисао постојања и живота овде на земљи учинио нас онима који испуњавамо реч Божију и који творимо Јеванђеље Христово у своме животу и у своме делу. Зато је то велика тајна и зато је Црква велико училиште свима нама. Како онима који нешто знамо и онима који ништа не знају. Можда је већи терет на нама који нешто знамо у односу на оне који се тек уче и који почињу долазити у Цркву и сусрећу се са путем истине Христове. Већа је одговорност на нама као што је и већи је Крст управо та велика тајна која нам се даје као залог да учимо друге тајни Христовој која се испунила овде на земљи кроз свету тајну Јеванђеља и кроз живот светотајински живот Цркве, односно кроз живот литургијски.
Данас имамо и велики благослов да смо донели део честица моштију светога Нектарија Егинскога, и имаћемо прилику да их данас, ако Бог да, целивамо и да се убудуће напајамо са извора богословља и живота светога Нектарија Егинскога. Није свети Некатрије Егински никакав маг, никакав чудотворац од којега само очекујемо да нам помогне, морамо имати вере и љубави, морамо имати оно предање које он има у своме животу и које је творио, а то је литургијско предање. Црквена заједница је његово предање које је у своме животу увек сведочио као печат дара Духа Светог, зато га је Бог и прославио светитељством. Исто тако и ми који долазимо пред његове мошти упућујући своје молитве, морамо знати да са вером треба да долазимо и на тај начин потврдимо управо ово што је литургијска заједница. Без литургијске заједнице све постаје магијски чин, све постаје оно што није део онога што је предање и учење светога Нектарија Егинскога, већ искључиво супротно од тога.
Нема живота без Свете божанске Литургије, а то видимо из његовог животног дела и још много тога можемо прочитати у његовим делима литургијскога богословља које у његовом бићу било дубоко укорењено. Зато ће ове мошти остати овде у светоме манастиру да долазимо, да се молимо, а превасходно да долазимо на Свету Литургију и да кроз Свету Литургију се поучавамо тим начином подвига којим је он живео - подвогом истините хришћанске и братске љубави. Онда ће нам и Бог помоћи и немоћи све наше залечити и исцелити. Стога нека сте сви срећни и благословени и свети Нектарије нека нам буде свима на помоћи. Амин!