Архијерејска Литургија у Винковцима

Архијереју су саслуживали: пензионисани парох протојереј-ставрофор Зоран Симић, парох винковачки протојереј- ставрофор Предраг Азап и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице.
За певницом су појали протојереј-ставрофор Радомир Мишић, архијерејски намесник шидски, јереј Бојан Цветковић, парох беркасовачки и професор Карловачке богословије Горан Власац.

Владика Херувим је присутне поучио беседом коју доносимо у целости: 

Драга браћо и сестре, Господ је рекао: ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота ( Јн. 8:12). Управо то нам данас сведочи и ово наше сабрање, ова Света божанска Литургија коју смо одслужили овде у Винковцима, у храму посвећеном Силаску Светог Духа на апостоле.  Велики је благослов данас што смо овде, што смо принели Жртву због свега  и за све и што смо се помолили Господу у овом мученичком храму који је у својој историји доживео велику муку и велико страдање. Али благослов Божији и та Светлост живота га је поново васкрсла да светли свету и да буде понос и дика нашега народа, а свакако и града Винковаца.

Наш народ је народ традиције и народ културе, народ који воли и који трпи, народ који не мрзи. Наш народ жели да живи јеванђелским врлинама, онако како нам је то предала наша Црква, а свакако и наши Свети оци, наши славни преци који су ходили управо тим Јеванђељем и сведочили свету Светлост Христовог Јеванђеља и Христовог живота. Лепо је данас бити овде и служити Свету божанску Литургију, а и сећати се мученичкога страдања које је ова црква претрпела, јер на крви мученика се у првим вековима и Црква Христова васпоставила.
Благодат Божија и светлост Христовог Васкрсења су сигурно биле велика утеха свим православнима града Винковаца, нашим Србима, који су живели у тим данима када овде није било богомоље. Они су се непрестано молили Богу, а сведок томе је то што је њихова молитва и васкрсла овај свети храм. Он је данас светлост која светли овоме граду, светлост из које се проповеда Васкрсење живота, а не никако васкрсење мржње, нетолеранције и непраштања. Ми увек позивамо на праштање, јер се и у Молитви Господњој молимо да опростимо дугове непријатељима својим, ако их имамо. А ми немамо непријатеља, јер  сваки човек је наш брат, наш ближњи, за њега се молимо и у њему видимо икону Божију. Без обзира којој вери ко припадао, ми треба да гледамо свакога истим очима. Треба да волимо и да трпимо, јер нас на то позива Јеванђеље, да идемо Христовим путем – на то нас позива Црква Божија. Следити Христов пут је управо то – да волимо, да не мрзимо, да љубимо свакога без обзира којој раси или вери припадао. 

Радујем се што смо се данас овде сабрали и сваке недеље, када се сабирате овде, једина нада, утеха и извор нашег живота јесте Света Литургија. На Литургији се обнавља заједница човека са Богом и најприсније приступамо Господу кроз Свету тајну Причешћа. Ту је извор нашег живота, ту је нада за живот свакоме хришћанину. Сваке недеље, када год долазимо у свети храм, треба да приступамо Светој тајни Причешћа јер је то Лек бесмртности. Литургија јесте и Рађање и Васкрсење Господа нашега Исуса Христа, Који је за нас страдао и васкрсао и омогућио нам живот вечни. Свега тога се сећамо на Литургији и пролазимо целу икономију нашега спасења.

Нека Господ подари да ова Заједница, иако је мала бројем али пред Богом велика јер у великим мукама и тескобама живи, васкрсне за живот целокупнога света, од сада и кроз сву вечност. Амин.