Исповест свештенства вуковарског и боровског намесништва

У среду пете седмице Часног поста, 14. априла 2021. године, када Црква слави Преподобну Марију Египћанку, после јутарњег богослужења у Преображењској капели Светоуспенског манастира у Даљ Планини, свештенство вуковарског и боровског намесништва, предвођени Његовим Преосвештенством Епископом осечкопољским и барањским г. Херувимом, приступили су светој тајни исповести, а након тога и саборно Пређеосвећеној Литургији.

По благослову Епископа Херувима, свештенство је исповедио протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији.

По одслуженој Литургији Епископ Херувим обратио се сабраном свештенству, монаштву и народу:
- име Оца и Сина и Светога Духа,
Возљубљена у Христу браћо свештеници, братијо ове свете обитељи, нека нам свима буде наздравље и на спасење Свето Причешће и чин Свете тајне Исповести. Ово је пут и начин којим требамо да се руководимо у свом животу, преносећи ове свете Тајне својим личним примером, на све оне којима речи Јеванђеља проповедамо и на све оне према којима реч Божија треба бити блага и који жуде да разумеју суштину, благодат и пуноћу, у тајни Тела и Крви Господње.
Света четрдесетница је такође добар и незаобилазан пример којим треба да се руководимо, да Свето Причешће и учествовање у богослужењу буде суштина живота, да нас усмерава и упућује ка Оном бољем и вечном, то јест, да нас упућује ка Христу. Све што чинимо и творимо јесте управо ради Христа и у Христу. Овоземаљски и светски живот не може бити добар пример, него то једино може бити Добри Пастир, наш Господ Исус Христос, јер Он је пут, истина и живот. Такође, Он нам је и пример нашег пастирскога дела, да Га сведочимо свим срцем својим, свим бићем и умом својим, као једину Истину. На то нас позива Христос кроз Свето Јеванђеље које проповедамо, и реч Божију коју проносимо кроз наш светосавски народ да би разумео која је суштина, вера и нада његова у Цркви Божијој. Ако смо пастири добри, онда ћемо сабирати стадо и неће се оно распудити и отићи у супротноме правцу од онога које је његово назначење, него ће остати у пуноћи онога што јесте и у пуноћи онога што треба да буде, односно, да буде Христово стадо. Зато стално требамо да имамо на уму шта је наш пут и каква је наша суштина пастирскога дела, која мора да буде испуњена љубављу, Јеванђељем, да нам се никад не досади да упућујемо благу реч свима. Али, нажалост, често се пута дешава, а могу рећи и сам по свом примеру, да немамо можда некад довољно разумевања, љубави и смирења да примимо другога у своје срце. Да другога прихватимо, да схватимо његову муку и његову потребу. Али, зато се уздамо се у Господа, а који је наш најбољи Учитељ и наш најбољи Пример, да кроз пут покајања и пут смирења Му дозволимо, да нас Он руководи у правцу испуњења и смисла нашега живота.
Зато је неопходно да стално преображавамо себе, своје биће, да се испунимо љубављу Христовом једни према другима, да међу нама влада слога и разумевање, да завлада љубав, а не мржња, како би смо били истинито словесно стадо најбољега пастира Христа Господа и Бога нашег. Он нас воли без обзира какви год да јесмо. Сви смо ми људи са манама и нико од нас није савршен, али овај свет и живот треба да приведемо Богу и да и ми у њему, као таквоме, се усавршавамо, да би и себе и своје биће преобразили, управо љубављу Христовом. Бог се разапиње ради човека, а ми не препознајемо тај спасоносни трептај Распећа Христовог, јер и ми сами себе треба да се „разапињемо“ једни за друге да би осетили благодат и присуство Божије, јер само тако можемо да осетимо једни друге - јер наш је брат, наш пут ка Христу. Нема другога пута и нема другога начина осим у овоземаљском животу да дођемо до Господа, да дођемо у Његово наручје, да нам се отворе Небеске двери Царства Небеског - двери вечнога живота. Ако овде и сада љубави немамо и ако овде и сада љубав не изграђујемо, онда је све узалудно. Узалудно је онда и то што смо свештеници и пастири, а на првом месту и ја међу вама.
Драга браћо, ако немамо изграђену јеванђеоску љубав, управо ту есхатолошку љубав - љубав Божанску, онда је све узалуд! Узалудне су онда речи Јеванђеља, која неминовно постају хладна наука и пука филозофија из уста наших. Зато таква непреображена филозофија Христом постаје једна обична реч и Свето Писмо постаје је једна обична књига, која нема никаквога смисла. Али, уколико схватимо истиниту пуноћу духовнога живота у љубави Христовој, да све што добијамо јесте управо милошћу и шчедротом Божијом, и кад се поново сетимо да благодат свештенства је љубав и милост Божија, онда постајемо преображени пастири и браћа у Христу. Иако смо сви ми грешни и пролазни у овом времену и свету, Бог је тај једини који нас чини да будемо људи достојни тог свештеничког позива. Зато смо обавезни да се смиравамо, да се кајући усмеравамо ка Господу и да преумљујемо своје биће, да би могло дисати љубављу Христовом и благодаћу Пресветога Духа.
Имајмо увек на памети и ово, да залог који смо примили на светом Крштењу и залог са Свете тајне Рукоположења треба да нас увек у срцу прати. Све наше погрешке, грешност, једном речју недостатке, које носимо са собом, благодат Духа Светога назиђује и надопуњава. Зато кад ово држимо у уму и срцу, и ако следимо пут Његов и изграђујемо се у правцу смирења, покајања, молитве и поста, онда сигурно знамо да смо стадо словеснога Пастира - Христа. Оваква богослужења, саборна богослужења, која нажалост нисмо могли имати током прошле године, су управо доказ пуноће и испуњење љубави Божије - испуњења обрасца нашега живота.
Сви смо ми грешни и пролазни, људи са манама, са различитим потребама, хтењима, зато сму дужни да се вежбамо и подвизавамо, да будемо духовне атлете, у своме уму. Нема човека да живи, а да не греши и међу нама нико није свет. Не смемо себи дозволити да будемо умишљени светитељи, умишљени духовници, јер да Христа нема ми не би били ништа! Били би једоставно обични људи, као и сви остали без свештеничке одговорности. Љубављу и благодаћу Духа Светога ми смо постали свештеници словеснога стада. Стада које има своју пуноћу у икони Царства Небеског. Зато је Литургија пуноћа и испуњење управо тога благослова, где смо сви загрљени у наручју Божијем. Сви смо у Његовој љубави и милости - и онај праведник и онај грешник. Јер Бог жели покајање грешника, а исто тако жели да види и праведника да следи правим путем ка Царству Небеском, зато сви ми требамо се непрестано вежбати у духовноме смислу да превазилазимо себе преображајући свој ум и своје биће да би постали храм и сасуд Духа Светога. Зато нас Господ кроз благодат и љубав Његову увек усмерава и руководи у овој бури живота у којој живимо са свим искушењима са којима се сусрећемо. Многа су искушења и велико је бреме на свима нама да га изнесемо пред Господа, али нам је Христос увек пример и пут нашега живота када се према Њему руководимо, када волимо брата свога, када га не осуђујемо, када имамо љубави једни међу другима, јер једино по томе ће нас Бог познати. Колико љубави међусобно имамо такав ћемо одговор дати Господу! На то смо ми свештеници први позвани: да сведочимо управо ту Божију љубав. Често се пута задивимо како поједини људи имају већу љубав него што је ми имамо. То је парадокс живота у нашем пастирскоме смислу, јер ако немамо љубави, онда је узалуд и проповед и реч и све што сведочимо и творимо. Јер једино љубав изграђује наш однос, једино љубав нас усмерава ка Господу, она нам једино улива наду за боље сутра, то јест, да смо сви синови Светлости, а не синови таме.
Наравно, пуно је добрих дела која сте и ви чинили понаособ, као и сви ми заједно, а све да би угодили Господу Богу, да би поверени нам народ усмерили на пут ка животу у Литургији, ка животу у литургијској заједници. Свето Причешће не можемо лично и из сујете забранити ником. То није наш пут! Не можемо самовољно рећи овај брат није достојан - па да ли сам ја онда достојан да се причешћујем? Ко је од нас достојан да каже некоме да је недостојан или онај достојан да каже неком да је недостојан? Ко је тај судија?! Зато смо дужни да сваког ко има веру и потребу да га примимо самилостиво да би осетио благослов и благодат живота, а не да нам људи долазе на Литургију као на позоришну представу - присуствујући, а не учествујући. Па нек се један причести добро смо дело учинили! То вас молим, братски у духу љубави, у духу наше пројављене вере у Духа Светога, да непрекидно изграђујемо литургијску заједницу у пуноћи Тела и Крви Господње - благословену заједницу и пута нашега живота, јер нема живота ако нисмо у заједници Тела и Крви Господње, односно у Литургијској заједници. Све остало је празно и нема своју пуноћу. Али уколико смо ту, на Литургији Светој, сабрани, и уколико схватамо суштину и смисао живота, онда ћемо дисати благодаћу Духа Светога и разумећемо једни друге. Јер Литургија превазилази све димензије људскога разума, све димнезије људске осуде, све наше огреховљености, јер је саткана од љубави вечне, љубави Божије. Свима нама се на Литугргији даје могућност да схватимо које је наше послање и којим преображењским путем треба да ходимо у овоме свету и веку, који нажалост никада није ни престао, и после две хиљаде година, да све усмерава у борби против наше мајке Свете Цркве.
Нека би нам Господ дао снаге да будемо и останемо непоколебиво истински сведоци благодати и љубави Божије, нека нас све заједно и са поверним нам народом Божијим благослов Божији увек сабира у љубави Бога Оца, благодати Господа нашег Исуса Христа, у заједници Светога Духа, од сада и кроз сву вечност. Амин.