Слава Светодимитријевског храма у Даљу

На празник Светог великомученика Димитрија, 08. новембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је Свету архијерејску Литургију у Светодимитријевском храму у Даљу.

Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протојереј Немања Клајић, први парох даљски, ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели Светог првомученика и архиђакона у Даљу и ђакон ПредрагЈелић из Даља.

Преосвећени Владика поучио је сабране о примеру и значају Светог великомученика Димитрија за хришћане данас:
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, поштовани господине Весићу, драги народе и децо Божја, нека вам свима буде на здравље и на спасење данашња слава овога места и светога храма – Свети великомученик Димитрије. Велики и дивни светитељ, велико и дивно име васцелога православља пред којим сигурно стрепе све нечисте силе и где Бог заиста на чудесан начин преко његових светих моштију делује већ вековима. Бог нам кроз његове мошти показује пут светитељског живота, пример како треба да живимо у овом животу. Пример Светог Димитрија је пример правог живота у Христу, без обзира на страдања која су била пред њим сачувао је чврстину вере. То је заиста велико дело које се испунило и објединило у личности Светога великомученика Димитрија. Његово срце било је срце Христово, његова душа Христова и ум Христов. Христом је ходио, Христом је размишљао, носио је крст Христов да би био победоносац и на крају као Мироточиви сведочио тајну вечнога живота. Следовати пут Јеванђеља онако како је то учинио Свети великомученик Димитрије је заиста дивно дело. Заправо, нема већега дела у овом животу, драга браћо и сестре, него да следујемо Свето Јеванђеље, да подражавамо Свето Јеванђеље у свом срцу, да зрачимо таквим духом. Тада ћемо бити препознати као Христови, као што данашње Свето Јеванђеље и каже. Ако ходимо и са собом носимо Јеванђеље, крст Христов који нам је дат, сигурно нећемо бити од овога света. Јер, да смо од овога света онда би нас свет волео и љубио и били бисмо део овога хаоса. Пошто нисмо од овога света зато нас и мрзи свет. Следовати Христу у данашњем времену јесте бити против овога света, бити против вредности које се данас свима нама намећу. Као што није било лако у времену у којем је живео Свети великомученик Димитрије, тако ни данас није лако носити крст Христов и бити Хришћанин. Данас је свеопшти хаос на свим пољима. На пољу друштвених и политичких околности, на пољу међусобних односа где би требала бити братска љубав. Данас је срце свих нас отврднело, окаменило и не жели да прими љубав, да прими и разуме другога. Ако не желимо да разумемо другога онда живимо у општем хаосу, у хаосу свога незнања и свога умовања, у хаосу свога срца и разума. Уколико желимо да разумемо другога и да у Христу схватимо целокупну стварност која нас окружује онда смо на правоме путу. Не у таштини, него у светлости живота у Христу, у светлости Преображења и Васкрсења. Следовати Јеванђеље Христово значи следовати пут Васкрсења, пут светлости. Хришћанство није вера таме и ништавила, него вера радости. Требамо да се радујемо Христовом, радошћу неизрецивом и неописивом. Христос је васкрсе за све нас, Његово васкрсење нама радост донесе. Донесе нам радост вечнога живота и радост да можемо бити уврштени у ред светих. Донесе нам могућност да у овом свету који је пролазан можемо да задобијемо венац вечности и светитељства, онако како су то добили Свети Димитрије и небројени други светитељи. Искључиво стражећи над својим животом, гледајући да Христову реч Јеванђеља никада не потисну и пониште. Јеванђеље им је био као пламени огањ који сажеже све нечисте силе. Тако требамо и ми, драга браћо и сестре, да имамо чврстину своје вере у љубав Христову. Христос из велике љубави страда. Није Он страдао зато што је морао него је страдао ради нас и наше палости. Требамо да се удостојавамо и да следимо тај пут, да следимо љубав Христову. Требамо имати међусобне љубави, да разумемо једни друге и да једни другима будемо раме за плакање, а не раме за одбијање другог човека. Разумети другога то је највећа врлина, највећи изазов данашњице. Тешко је разумети другога, јер смо сви монаде, јединке, сами за себе.
Уколико смо у заједници као што смо данас све се превазилази. Данас све треба да буде у духу љубави, у духу Јеванђеља. Хвала Богу да је тако! Када се сабирамо на Светим богослужењима, када долазимо у Свету Цркву Божју, а треба што чешће да долазимо, онда смо на правом путу. На путу Светог Димитрија и на путу свих Светих који су од почетка века сведочили чврстину вере и пуноћу љубави Христове. Такви треба да будемо и тако треба да се владамо у овом свету. Да будемо безазлени као деца, да бисмо осетили пуноћу љубави Христове.
Нека би Господ дао да се тим истинама саображавамо, да следујемо тај пут, пут који је трновит и пун искушења, пун различитих злих околности. Требамо да имамо на уму да је Христос ту и да следујући Христу и Јеванађељу можемо победити све то. Нека би Господ дао да се у том духу васпитавамо и да нам љубав Христова, какву је имао и Свети великомученик Димитрије буде, буде непрестани путоказ у нашем животу. Амин.