Недеља Сиропусна у Бршадину Епархија осечкопољска и барањска

Недеља Сиропусна у Бршадину

“Треба да се водимо небеском педагогијом и наше благо да буде на небу, да волимо и да праштамо, јер праштајући добићемо и ми опроштај од Оца нашег небеског. Праштање је велики подвиг и велика Тајна, а управо покајање прати ту динамику. Благослов је Божји када човек може да опрости другоме: седам пута седамдесет, како каже данашња молитва. То значи да безброј пута треба свима опраштати грехове. Љубав треба да буде та лековита мера која ће превазилазити сва неразумевања и све оно што нас једне од других одвраћа” - рекао је у својој данашњој беседи Епископ Херувим.

У недењу Сиропусну, 02. марта 2025. године, када Црква слави Светог великомученика Теодора Тирона, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету Литургију у храму Светог архангела Гаврила у Бршадину.

Епископу Херувиму саслуживали су јереј Срђан Лукић, парох бршадински и протођакон Војислав Николић.

После заамвоне молитве Епископ Херувим је произнео беседу:
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драги народе Божји, сабрасмо се у овај недељни дан у храму Светог архангела Гаврила овде у Бршадину да се напојимо са Извора непресушног, да се напојимо Речју Божјом која се непрестано треба обнављати у нашим срцима, њом да се хранимо и у животу да ју примењујемо.
Велика је благодат овде, велики благослов што смо се сабрали и што смо се причестили и на тај начин учествовали у вечности, у Тајни нашега спасења. Света Литургија јесте место спасења, то је место где се сусрећемо са Господом кроз примање Тела и Крви Господње. Света Тајна причешћа дата је човеку да осети љубав Божју као Извор нашега постојања, Извор са којега се непрестано умивамо, који чисти нашу душу и омогућава да се у наше срце смести несместиви Бог. Свето Причешће је благослов и заповест која је човеку дата као залог Божји којим он испуњава своје назначење овде на земљи. Човек је назначен за све оно што је добро и тако у свом животу и треба да чини, то подразумева да се увек изнова учимо педагогији чињења добра, педагогији праштања како бисмо задобили онај покајнички лик. То је пут истинског спасења, истинског преображења човековог бића.
На почетку смо Велике и Свете Четрдесетнице, има симболику која има свој темељ у Старом Завету када је изабрани народ лутао по пустињи и тражио земљу обећану. Исто тако човек у наредних четрдесет дана тражи Христа и вапијући ка Њему тражи опроштај, што смо данас могли чути и кроз Свето Јеванђеље. Свети апостол и јеванђелист Матеј нас најлепшим речима утехе поучава када каже тамо где је благо наше, тамо је и срце наше. Подразумева се то да је Христос наше благо и да сваки хришћанин треба да живи достојно томе. Христос је наше благо и мера свих наших мера, јер ако је Христос на првом месту онда је све на своме месту. Често пута благо наше није усмерено ка Христу, него је усмерено ка вредностима овога света, ка греху. Човек онда и на живот гледа на тај начин, у том смеру се налази и његово благо. Није то суштина човековог живота, нити је то назначење његово, ово није јеванђелска педагогија. Требамо да се водимо небеском педагогијом и наше благо да буде на небу, да волимо и да праштамо, јер праштајући добићемо и ми опроштај од Оца нашег небеског. Праштање је велики подвиг и велика Тајна, управо покајање прати ту динамику. Благослов је Божји када човек може да опрости другоме, седам пута седамдесет како каже данашња молитва. То значи да безброј пута требамо свима опраштати грехове. Љубав треба да буде та лековита мера која ће превазилазити сва неразумевања и све оно што нас једне од других одвраћа. Гледајући грех брата свога не видимо брвно у оку своме, и у овој поуци налази се Тајна васпитавања за ову Велику и Свету Четрдесетницу. Требамо да појачамо своју молитву, своје присуство на Светој Литургији што нам пружају литургије пређеосвећених дарова па онда и недељне литургије. Свим овим ми се припремамо да дочекамо онај радосни дан Васкрсења Христовог. Човек живи за Васкрсење, човекова душа треба непрестано да васкрсава за Христа и за другога. Није хришћанство некаква мера моралних вредности које се требају испуњавати и онда смо добри људи. Наш живот се мери по томе колико се трудимо једни према другима и колико је наш однос са Христом испуњен животом по заповестима, јеванђелским животом. Једино је хришћанство права вера, а наша православна вера прави пут живота. Зато кажемо православље – права вера, вера која нас усмерава једино на добро, на чињење добра. Усмерава нас на послушност, покајање, на пост и на молитву. Све ово дато је човеку као откривење суштине и смисла човековог постојања овде на земљи. Ради се само о нашем хтењу, жели ли човек то прихватити. Све нам је дато да бирамо по слободној вољи, али слободна воља није нека анархија или самопостојање, већ искључиво постојање у заједници. Ако живимо у заједници онда све ово и разумемо, онда се испуњавамо таквим законом и том и таквом љубављу.
Нека је име Господње благословено од сада и кроз сву вечност! Амин.