Епископ Херувим на научном скупу “Прошлост и култура Срба у Републици Хрватској” Епархија осечкопољска и барањска

Епископ Херувим на научном скупу “Прошлост и култура Срба у Републици Хрватској”

“За српски народ се може рећи да је захваљујући својој Цркви опстао јер је овај уз њу сачувао основне знаке своје посебности. У нашем народу је у свему томе изузетно значајна улога Светог Саве као утемељитеља Цркве, основних друштвених вредности и темељних начела — Светосавског етоса живота.”

На научном скупу са међународним учешћем „Прошлост и култура Срба у Републици Хрватској”, одржаном 20. децембра у Српском културном центру у Вуковару, Преосвећени Епископ Херувим узео је учешћа својим излагањем на тему „Манастир Брана и Светосавско предање у бићу Срба источне Славоније, Барање и Западног Срема”.

Преносимо рад Епископа Херувима:

Историјска позадина — манастири у Барањи — сведоци постојања Православља и Срба кроз векове

Барања је историјска и географка област која је данас подељена између Републике Мађарске (Барањска жупанија са центром у граду Печују) и Републике Хрватске (Осијечко-барањска жупанија са центром у Осијеку). У црквено-административном погледу, област Барање у Мађарској (као и читав простор ове државе), покрива Епархија будимска, док је простор јужне Барање од 1991. године у саставу тада обновљене Епархије осечкопољске и барањске а до тада је био у саставу Епархије бачке.
Историја ове регије у сливу река Драве и Дунава посебно је интересантна. Иако данас Барања географски нити једним својим делом не припада Републици Србији, погрешно би било закључити да она није значајна за српску националну и религијску културу, наше културно-историјско наслеђе, те српски народ који је и данас у извесном броју настањује.
Прота Стеван Михалџић (1861-1941), историчар Барање, припремајући материјал за Мировну конференцију у Паризу 1918. године, између осталог, записује: „Није дакле ни чудо што о Барањи не знађаше нико ништа док се славодобитна и јуначка српска војска не залете у дивна поља наше Барање! Кад је требало на мировној конференцији доказивати да је ово српска земља, тек онда се згледнуше наши историчари – све бољи од бољега! Тек онда признадоше и остали научењаци наши да стање Барање никако не познају”.
Историјска је чињеница да је 25. новембра 1918. године у Новом Саду сазвана Велика народна Скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање која је донела одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Овом одлуком дошло је до раскидања државно-правних веза са тада нестајућом Аустроугарском. Пошто је Срем дан раније донео исту одлуку, тиме је, неколико дана пре званичног уједињења непризнате Државе Словенаца, Хрвата и Срба са међународно признатом Краљевином Србијом у новоосновано Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, сав простор Војводине — Српског Војводства — постао интегрални део Краљевине Србије.
Међутим, српско име у Барањи је присутно још од раног средњег века, а у нововековној историји се, захваљујући сеобама, овај простор значајно обогатио српским живљем. Дакле, супротно историјски неутемељеном и, нажалост, веома раширеном наративу, Барања није насељена Србима тек крајем XVII и почетком XVIII века, већ је у њој српски народ у том тренутку већ био аутохтон. Ипак, неспорно је да су Велике сеобе Срба, Прва из 1690. године вођена патријархом Арсенијем III Црнојевићем и Друга која се одиграла у периоду од 1737. до 1739. године под вођством патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, битно утицале на бројност српског народа у Хабзбуршкој монархији и последично на њихова права. Срби су уживали царске привилегије које су им гарантовале верску слободу и право на сопствену црквену организацију и избор верског поглавара. Ипак, у стварности су се неретко суочавали са изазовима унијаћења, те разноврсним притисцима попут ограничавања броја манастира и празничних дана тобож зарад економске исплативости.
О присуству Срба на просторима јужне Угарске током средњег века и њиховим доласцима у етапама наком Маричке и Косовске битке, а посебно за време деспота Стефана Лазаревића, сведоче многобројни извори. Још су занимљивији записи о чак четири православна манастира на простору Барање али и многи други топоними који упућују на постојање српског етничког наслеђа и присуства: поток Бојана, Логориште, Брана (Забрана), Брањина, Брањин Врх, Бата, Бусиклица итд.
Крајем деветог века, тачније 863. године, на захтев моравског кнеза Растисалава, почела је мисија христијанизације и описмењавања Словена. Њоме су у Моравској и Панонији руководила браћа — Свети Кирило и Методије. Као последица рада свете браће, ожевела је хришћанска вера међу Словенима, на све стране су ницале богомоље; храмови и манастири, посебно у пределу око језера Балатон и јужније од њега. Још тада су основане православне епархије у Весприму и Печују и у њима бројни православни словенски манастири. Међу тим, како их прота Стеван Михалџић назива, Ћирило-Методијевским манастирима, био је и манастир Брана — по сред планине Брањинске, код села Брањине (некада Селце).
Из овог периода позната су поменута четири манастира: један на западном крају Банске косе код данашњег Белог Манастира, други, манастир Бата, на њеној источној страни, већ поменути манатир Брана на средини Брањинских брда и четврти, манастир Гет, изван ове узвисине, на левој обали реке Карашице, код села Кнежева.
О првом манастиру који се налазио код данашњег Белог Манастира има веома мало података. Осим тога када је основан и где и информације да је убрзо потпао у посед Фрањеваца, других података нема. О манстиру Бати, срећом, има података који датирају чак с краја једанаестог века. Манастир Бата је био утврђен на обали Дунава, на источној страни Брањинских брда. Године 1093, угарски краљ Владислав I својом дипломом поклонио је овом манстиру разна имања, међу њима и село Нарад у близини Мохача. У истој својој повељи, угарски краљ детаљно утврђује границу манастирских поседа манастира Бате и Бране у Нараду. Та краљева потврда се може сматрати легитимним писаним историјским извором који потврђује да су оба поменута манастира крајем једанаестог века не основана већ увелико постојала.
О четвртом манастиру из овог доба има вероватно највише сачуваних података. Реч је о манастиру Гет који се није као поменута три налазио на простору Брањинских брда већ на равници уз леву обалу реке Карашице, код села Кнежева, уз села Век, Гајић, Чибогат, Побоље и Дановци. Најстарији спомен о њему је игуманов запис из 1261. године а много значајнија је диплома краља Андрије III из 1296. године у којој се каже да је тада манастир Гет запаљен током устанка краљевих противника као и цела оближња села.
Као доказ да су ова четири манастира која су постојала још у преднемањићком и немањићком времену била православна, наводи се писмено папе Инокентија III од 14. септембра 1204. године. У њему папа пише Емерику Угарском, сину и наследнику краља Беле III, о полатињеном манастиру Шомођ: „У Угарској има много православних манастира, а само је један једини полатињени манастир Шомођ, па нека краљ не смета том манастиру да бира себи опата, а папа је уверен да то и није бивало по вољи краљевој већ по туђем наговору”.
Дакле, из овог прегледа се јасно види да је српски народ насељавао просторе Барање још у средњем веку. Неодвојив од свакодневног живота покрштених Срба био је богослужбени живот и њихова везаност за светиње — манастире које су на овом простору на ком су живели они и подизали. Упечатљив је пример манастира Брана чије остатке и данас имамо у Барањи. Овај манастир, основан најкасније средином XI века, трајао је све до 1711. године, када је, у вихору завршетка Ракоцијеве буне, у таласима освета и унијаћења којима се угарско племство светило Србима за борбу на страни Хабзбурговаца, коначно угашен.
Од тада нема писаних извора да је у манастиру било монахиња или монаха нити да је постојао редован богослужбени поредак. Ипак, колико је јако Светосавско предање у бићу Срба овог краја говоре и записи о томе да је лично Свети Сава, први архиепископ аутокефалне Српске Православне Цркве, на једном од својих путовања, посетио овај манастир. У наше време, године 2018, тадашњи администратор упражњене Епархије осечкопољске и барањске Г. Г. др Иринеј, Епископ бачки, благословио је да камен са места на коме се налазио овај древни преднемањићки српски православни манастир буде уграђен на улаз Храма Безданске Лазарице. На тај начин, манастир Брана наставља да постоји кроз ову оближњу светињу.

Духовни значај светиња за идентитет народа — пример манастира Брана

Духовни значај светиња за идентитет народа је, по правилу, изузетно велики и многоструко значајан. Првенствено, светиње — цркве, манастири и света места представљају културно-историјско наслеђе и благо једног народа, они су чувари и сведоци његовог историјског трајања и континуитета, али и симбол заједништва, слоге и окупљања, те представљају кохезивни фактор једног народа.
За српски народ се може рећи да је захваљујући својој Цркви опстао јер је овај уз њу сачувао основне знаке своје посебности. У нашем народу је у свему томе изузетно значајна улога Светог Саве као утемељитеља Цркве, основних друштвених вредности и темељних начела — Светосавског етоса живота. У народу се, што мисијом Цркве, што спонтано, развило живо Светосавско предање — усмено предање, легенде, приче, песме, обичаји везани за живот и дела првог српског архиепископа који се преносе с колена на колено и народу приближавају основне јеванђелске вредности и идеје. Тим путем се даје народни печат хришћанским вредностима и чува српски православни идентитет. Такво Светосавско предање се надовезује на Свето писмо и учење светих отаца, али је народу пријемчивије и јасније јер му је, у извесној мери, прилагођено и приближено. Оно је саставни део српске културне баштине, чувар нашег националног идентитета, моралних начела, духовности и светосавских вредности.
Духовни значај светиња за српски народ кроз векове може се сагледати хронолошки кроз неколико кључних историјских и културних етапа:
У средњем веку светиње као што су манастири, какав је био и манастир Брана, и остале цркве, постале су центри духовног и културног живота. Манастир Хиландар на Светој Гори, на пример, био је важно место за очување српске културе и религије. Светиње су чувале и сачувале православну веру и традицију у времену када су се јављали спољашњи притисци, попут вишевековне османске доминације и непријатељских освајања. За време Османлијске империје светиње су постале симбол отпора и идентитета Срба. Многи манастири и цркве су претрпели велика оштећења, али су и даље служили као места окупљања и очувања српског идентитета. У овом периоду, светиње су често биле уточишта за народ. Постоје примери, попут манастира Манасије, задужбине славног деспота Стефана Лазаревића, да су наше богомоље у овом времену биле и наше прве школе, места описмењавања и учења Срба. У манастиру Манасији је деловала Ресавска школа која је умногоме помогла очувању и ширењу српске културе и писмености чак и након пада српске Деспотовине средином петнаестог века.
Период 19. века је са собом донео национално буђење и борбу за ослобођење, а светиње су постале симбол српске слободе и националног идентитета. Кнез Михаило Обреновић и друге народне вође су често наглашавали значај цркава и манастира као места окупљања народа и очувања културе. Посебно је, у периоду новог века, значајна била Карловачка митрополија за Србе који су живели северно од Саве и Дунава. Може се рећи да су се Срби окупљали око Митрополије са центром у Сремским Карловцима и да је она за њих представљала својеврсно оличење државе у времену када своју матичну државу нису имали и док се она тек рађала у устанцима и каснијој борби за независност. Како је 1776. године укинута Пећка патријаршија, значај Карловачке митрополије постао је још већи: била је религијски, културни, просветни, научни и политики центар српског народа. Црква је очувала српски идентитет народа — борећи се против унијаћења и присилне асимилације, Митрополија је, такође, подстицала штампање књига и развој српске научне мисли и писмености на народном језику. Крајем XVIII века основане су две изузетно важне просветне установе: Карловачка гимназија и Карловачка Богословија. Треба посебно нагласити дипломатски рад и национални ангажман карловачких митрополита и нарочито поменути митрополита Стефана Стратимировића који је у току Првог српског устанка пружао материјалну помоћ српским устаницима јужно од Саве.
У претходном веку, кроз два велика рата, Први и Други светски рат, светиње су биле погођене разарањима, али су и даље служиле као симбол наде и отпора. Многе светиње су обновљене након рата, а њихова улога у очувању идентитета и даље је била кључна. Ипак, постоје и оне светиње које је заувек прогутао ратни вихор. Небројене су цркве и манастири страдали у Независној Држави Хрватској, мноштво православног народа је, у складу са званичном државном политиком тога доба, убијено, протерано или покатоличено. На удару је био обичан народ али и свештенство и сав црквени клир. У НДХ су од последица насиља и терора страдала чак петорица епископа СПЦ: митрополити загребачки Доситеј и дабробосански Петар, епископи: бањалучки Платон, горњокарловачки Сава и захумско-херцеговачки Николај. Ова тужна чињеница је доказ да је окупатор исправно схватио како је СПЦ и њена црквена јерархија, због свог мисионарског рада и посвећености обичном човеку, највећа брана његовим злим и уништитељским намерама.
Данас, светиње и даље играју важну улогу у очувању православне духовности и српског националног идентитета. Манастири попут Студенице, Жиче и Грачанице не само да су духовна места, већ и симболи културне баштине и националног поноса као што је то у давнини био и манастир Брана и мноштво других светиња које су имале духовни значај за очување верског и духовног идентитета. Тако, српски народ се и данас на овим просторима — пре свега мислимо на просторе источне Славоније, Барање и западног Срема – у Епархији осечкопољској и барањској, окупља око својих цркава и манастира Успења Пресвете Богородице у Даљској Планини. Нажалост, манастир Брана, који такође припада нашој Епархији, више не постоји. Он има статус историјског манастира за који се зна да је основан још у XI веку, да га је походио Свети Сава и да је данас тек својеврсни недовољно истражени и неистражени археолошки локалитет.
Из свега наведеног, можемо закључити како су светиње кроз векове представљале не само духовне, већ и културне и историјске стубове српског народа, те како су му помагале да очува свој идентитет и традицију упркос бројним изазовима. Неке од њих и данас постоје и одржавају активни богослужбени живот а неке су запуштене и пропале или су услед историјских околности нестале. Таква је судбина манастира Бране који је највероватније угашен почетком XVIII века, око 1711. године, након неуспеле Ракоцијеве буне у којој су се српски борци, борећи се на страни аустријског двора, замерили моћном угарском племству.
О значају светиња као богослужбеног простора, такође се може говорити. Народ се, од најранијих хришћанских почетака, окупљао у својим црквама и манастирима како би прослављао име Божије. Не умањујући значај индивидуалне молитве, подвући ћемо да су таква народна сабрања, заједничке молитве народа, од посебног значаја. Тако, Свети Јован Кронштатски каже: „Господ воли и више слуша молитве када нисмо сами и не молимо се само у своје име и само за себе, него заједно и за све заједно”. Светитељ ту, пре свега, мисли на црквена, односно, саборна богослужења и на првом месту на Свету Литургију. Молитвеног јединства верних не може бити без присуства Господа Исуса Христа. Господ је сам рекао: „Где су двоје или троје сабрани у име Моје, тамо сам и Ја међу Њима” (Матеј, 18,20). Евхаристијско јединство је истовремено и молитвено јединство, са том разликом што се овде окупљамо и сједињујемо око видљивих дарова које приносимо Богу. На Светој Литургији, приложени дарови (хлеб и вино) се претварају у Тело и Крв Господа Исуса Христа, дајући нам могућност да се кроз Свету тајну Причешћа сјединимо са Њим, али и са свима унутар Цркве: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао”. (Јован, 17,21) Дакле, уз сав свој описани значај, цркве и посебно манастири као места непрестане молитве, веома су значајни јер се у њима обављају Свете тајне и свакодневно богослужи у славу Оца и Сина и Светога Духа. Ова димензија светиња је са њима била инхерентно повезана кроз сву историју и остала је до данас: и у временима када су били најпрогоњенији и када је слобода Православне вероисповести била дата само на папиру или чак ни на њему, верници су се у мањем или већем броју окупљали у храмовима потврђујући да су они, заиста, дом Божији и назначујући да је сам народ, заправо, Црква Христова.
На овој географској и духовној вододелници између два света, две културе, између Истока и Запада, наша народна душа послата је у овај загонетни свет и речено јој је – живи, на оштрици мача! Може ли ико од нас, без опасности по себе, живети на оштрици мача? Нека се раздели душа народа нашег, нека пола пође на Исток, а пола на Запад. Шта ћемо добити? Може ли срце твоје осећати ако га расечеш? Може ли око твоје гледати ако га разделиш? Запад се бори за видљиво, Исток се бори за невидљиво. Велико је питање шта је видљиво, а шта невидљиво. Да ли је видљиво оно што види телесно око човечије или оно што види дух човечији?
Исток је величао свеце и мудраце. Запад проналазаче и освајаче. Исток је приписивао сву величину светаца и мудраца њима самима, а мало или нимало боговима. Због тога је своје свеце и мудраце проглашавао за богове, правио им храмове и приносио жртве. И Запад је приписивао све својим проналазачима и освајачима, без Бога. Подигао им је споменике од камена или метала, али пред споменицима нити се молило, нити жртве приносио. За источњаке, људи постају богови, а богови људи. Источна философија мисли да је решила сва питања. Западна наука сама признаје да је све ставила под питање.
Две лудости. Два проклетства. А изнад туге Истока и труда Запада – Исус. Он мери, али Он се не мери — као што су и наше светиње кроз векове ту Истину сведочиле. Међу тим историјским светињама српског народа налази се и манастир Брана који, иако више физички не постоји, у бићу народа и даље одржава своје аутентично постојање јер сведочи о истрајности и постојаности једног народа који је на путу светосавског предања кроз векове опстајао одолевајући разним изазовима и очувавши српски национални и православни верски идентитет.

Закључак

На крају, потребно је још једном нагласити да је циљ овог скромног разматрања заправо осврт на Светосавско предање народа источне Славоније, Барање и западног Срема и значај светиња, посебно манастира, за очување верског, националног и културног идентитета народа. Посебно је наглашен значај православних манастира за очување српског идентитета под туђинском влашћу а дат је и пример манастира Брана у Барањи. Нашем народу кроз исторују није било страно да траје и опстаје под различитим окупационим режимима: османлијским, хабзбуршким, угарским, млетачким, но, увек је, у одсуству световних власти из реда свог народа, за стожер имао своју Цркву око које се окупљао и са којом је опстајао. Црква је тако, може се закључити, уз своју основну бригу о спасењу пригрлила и дужност бриге о опстанку свог српског народа и у многим сегментима народног и културног живота, мењала државу и њене непостојеће институције.
О значају манастира Брана говоре и записи по којима је ову светињу на једном од својих путовања посетио и сам Свети Сава: оснивач, утемељитељ и први предстојатељ Српске Православне Цркве. Данас је манастир Брана историјски манастир на територији Епархије осечкопољске и барањске. Сматра се да је један од седамдесет порушених манастира који су некад постојали на територији Барање.
Године 2018, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког и тадашњег администратора Епархије осечкопољске и барањске Г. Г. др Иринеја, камен са порушеног барањског манастира Брана уграђен је на улаз у Храм Безданске Лазарице. Ово је симболично и сликовито означило бесмртност светиње — древни манастир Брана ће наставити да постоји кроз Храм Безданске Лазарице.
Због свега наведеног, треба напоменути да вредан артефакт какав представљају остаци манастира Брана заслужује опсежно археолошко истраживање и заштиту локалитета. До тада, на нама је да овај древни, преднемањићки, Светосавски манастир не предамо забораву, већ да знањем и истином сачувамо његово место у историји нашег народа и наше Цркве.