Епископ Херувим на конференцији “Хришћанско-социјална иницијатива”

У понедељак, 29. децембра 2025. године, у хотелу Хајат у Београду, Његово Преосвештенство Епископ осечкопљски и барањски г. Херувим учествовао је на конференцији под називом ”Хришћанско-социјална иницијатива” организованој при Институту за политичко умрежавање.

Цир окупљања био је да се на темељима хришћанског етоса и друштвене одговорности отвори дијалог о достојанству човека, заједништву народа и изградњи праведног, солидарног и хуманог друштва.

Епископ Херувим говорио је на тему делатне љубави и бриге за ближњега. У наставку можете прочитати текст у целости:

О делатној љубави

Поштоване даме и господо, драга браћо и сестре,
Част ми је да учествујем на овоj међународној конференцији „Хришћанско-социјална иницијатива” у организацији Института за политичко истраживање, овде у нашем престоном граду Београду. Наиме, тема мог рада је Делатна љубав ¬¬– брига за ближњега. Дозволите ми да вам, у наставку, прочитам скромне ретке овог свога рада:

Новозаветно учење о љубави исцрпљује се Личношћу Богочовека Христа. На првом месту, Нови Завет је нова личност, ново дело, нова љубав. Појавом Богочовека Христа на свету — појавила се нова љубав. Акт оваплоћења Христовог најкраће синтезира љубав Божју према свету. Не може се рећи да је Христос постао љубав. Он је од вечности био љубав и то остаје. Љубав није акцидент, није атрибут Божанства, већ суштина Божанства.
Исуса Христа љубити значи бити, постојати. Христос је љубав. То је доказао Својим оваплоћењем, страдањем и васкрсењем. Говорећи о љубави, Он је само рашчлањивао Своју Личност. Љубав, коју је Христос открио и поклонио свету, има искључиво Богочовечански карактер. У љубави су најважније две ствари: Бог и човек. Прво Бог, па онда човек. Човек се неминовно формира према Богу. Прва заповест је: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом”, а друга је као и ова: „Љуби ближњега свог као себе самога” (Мт 22, 37-40; Мк 12, 30-31; Лк 10,27-28).
Само у Богу и кроз Бога човек може љубити себе несебичном љубављу. Једино у том случају љубав није егоизам. Тада, познавши себе, своју боголику суштину, човек је љуби јер види да је то једини корен којим он залази у вечног Бога, у природу Божју. И то себе самог открива у ближњем свом и љуби његово себе по себи: јер је за њега оно вечно и свевредносно, ако и није за његовог ближњег, који није дошао до познања себе у Богу и кроз Богопознање у љубави. Само таква Богочовечанска љубав не престаје, непролазна је и вечна. Спаситељ је рекао: „И што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих” (Мт 24,12). То је Спаситељ рекао, када је говорио о апокалиптичким ужасима кроз које ће пролазити Његови следбеници.
У новозаветној љубави Спаситељ не допушта релативност. Њен је циљ да човека учини савршеним, као што је Бог савршен, јер је речено: „Будите, дакле, ви савршени као што је савршен Отац ваш небески” (Мт 5,48). Љубав је знак по коме се може познати да човек припада Богу. А мржња је знак да човек припада ђаволу и његовим идолима. „Нико не може два господара служити, јер ће на једнога мрзити, а другога љубити; или једноме волети, а за другога не марити. Не можете Богу олужити и мамону" (Мт.6,24; Лк.16,13). А то значи: Хришћанство не допушта златну средину, компромис између мржње и љубави, компромис између добра и зла. Зато је потребна подвижничка одлучност за службу Богу. А љубити Христовом љубављу и значи служити Богу без резерве. Љубав не трпи грех. Христос је оваплоћење апсолутне, савршене љубави, зато у Њему нема греха, зато је Он безгрешан. Љубав изгони грех, удаљује грех. Љубав одашиље, отпушта, опрашта грех, јер је Безгрешни Спаситељ рекао: "Опраштају јој се греси (који су) многи, јер возљуби много; а коме се мало опрашта, мало љуби" (Мк 7,47). Зато што је Христос највише љубио, највише је човечанству и опростио.
Оваплоћењем Својим, Спаситељ је физички позвао људе да постану учесници у Божјој природи (2.Пт 1,4). Он је дао и средства за то, средства помоћу којих ће Његови следбеници заиста моћи постати учесници у Царству Божјем. Та средства су: вера и у вери добродетељ, у добродетељи знање, и у знању уздржљивост, у уздржљивости трпљење, у трпљењу побожност, у побожности братољубље, у братољубљу љубав (2.Пт. 1,4-7). Ако човек нема ове врлине, ова средства, слеп је за Христопознање и за Богопознање (2.Пт. 1,9).
Делатна љубав има значајан социјални аспект који се огледа у бризи за потребите и активном ангажовању у друштвеним питањима. Хришћанство подстиче вернике да не остану равнодушни према социјалним неправдама и потребама других, наглашавајући важност заједништва и солидарности.
Светописамске темеље о делатној љубави налазимо већ у Јеванђељу по Матеју, где Исус Христос јасно излаже ову боготкривену истину: „Јер сам био гладан, и дали сте ми да једем; жедан, и дали сте ми да пијем; странац, и примили сте ме“ (Мт 25,35). Овај стих осветљава важност делатне љубави у социјалном контексту, позивајући вернике да препознају Исуса Христа у онима потребитима. Св. Василије Велики, један од велиих отаца четвртога века наглашава: „Онај ко има више него што му је потребно, а не дели са онима који немају, краде од њих.“ Ова теза указује на моралну обавезу дељења и бриге за сиромашне и социјално угрожене. Светоотачко предање испуњено је тим учењем о социјалном агажману и делатном служењу на шта нас упућују и речи Св. Григорија Ниског: „Они који су богати у овоме свету, треба да се стиде, јер су у обавези да помогну онима који су у потреби”. Ове речи подсећају на одговорност оних који имају више да користе своја богатства за добробит других. Свети Владика наш Николај Жички исто нам указује на ту богочовечанску истину следећим речима: „ Ако можеш помоћи човеку – помози, ако не можеш помоћи — помоли се, ако не умеш да се молиш – онда помисли добро о том човеку. И то ће већ бити помоћ, зато што су светле мисли – такође оружије”.
У светлу делатне љубави, заједница игра кључну улогу. Св. Тома Аквински каже: „Дела љубави су најважнија ствар у животу, јер она осигуравају мир и јединство у друштву”. Ова мисао указује на то да активно ангажовање у заједници и брига за друге доносе мир и хармонију.
Преко своје творевине Бог општи с човеком, учећи га да Он постоји и влада творевином. Али, услед свог посебног начина саздања, једино човек поседује способност да тражи Бога и богослужи и да својим понашањем и радњама изражава своје поштовање према Творцу. У актима Седмог васељенског сабора (787. г.) читамо изјаву Леонтија од Констанције: „Ја, преко неба и земље, и мора и шума, и камена и храмова и крста, и анђела и људи, и преко читаве творевине, видљиве и невидљиве, изражавам Творцу и Господу послушност и обожавање. Твар сама по себи не изражава послушност Саздатељу, него преко мене (човека) небо објављује славу Божју, преко мене Месец се поклања Богу, преко мене звезде прослављају Њега” (Mansi 13,48-49).
Преко материјалних елемената коришћених у богопоштовању, према апостолском предању Православне цркве, препознајемо Божју творевину. Ово препознавање води освећењу творевине, слави Бога Творца.
Вековима православно богословље учи да је обожавање света природе идололатрија и да је претерана зависност од ње материјализам у пракси. Светоотачко учење, које почива на ставу апостола Павла да су безбожни „заменили истину Божју лажју, а више поштовали и послужили твари него Творцу, који је благословен у векове. Амин” (Рим 1,25), критикује злоупотребу творевине и опомиње вернике да избегавају зависност од увећања материјалних добара. Потчињавати људски живот материјалном исто је што и одбацити Божји налог да човек овладава материјалном творевином, али и да је чува (Пост 1,28).
Цркву је основао Бог као установу за свој народ, од почетка човекове стварености. Човек је одвојен од Бога првородним грехом. Христовим оваплоћењем људски род је спасен, очишћен и ојачан благодаћу примљеном Светим Духом како би извршавао Творчеву вољу. Црква као божанска установа има за главни задатак човеково спасење. Вером њених чланова, „удова Христових”, њен циљ је да прошири спасење и на природни свет који пати услед човековог грехопада.
Екологија је амбијент у којем се остварује човеково спасење. Спасење иде другим, обрнутим путем од пута који води од грехопада. Мисија Цркве зарад човековог спасења и човеково делања у окружењу нису идентични, мада су неодвојиви. Еколошки аспекти и понашање верника морају бити у саодносу с њиховом вером у Тројичног Бога, као Творца, Господа и Спаситеља човека и света.
Хришћанско гледиште на екологију јасно је изражено у богословљу, богослужењу и подвижничком животу Православне цркве. Богу се поклањамо као „Саздатељу всеја твари”, као „Цару твари” , као „Господару твари”, итд. Нарочито у богослужбеним песмама Велике, Страдалне седмице за овај свет се вели да састрадава с Христовим страдањима и да се радује Његовом Васкрсењу.
Духовност Православне цркве има еколошки значај, јер: а) почива на идеји човековог ослобађања од зависности од материјалних ствари и задовољстава; б) сматра овај живот и свет за вежбалиште ради припремања за вечни живот; в) трага за просвећењем ума и интелектуалним усавршавањем у циљу богоуподобљавања.
Подвижнички живот, који карактерише све мање конзумирање и независност од материјалног, изграђује се у Православној цркви праксом уздржања и поста на свим нивоима (свештенство, монаштво, мирјани). Мислим да је време да све хришћанске Цркве и вероисповести озбиљно испитају древни подвижнички, аскетски дух неподељене Цркве, што би могао бити драгоцен практични допринос разрешењу микроеколошког проблема.
Наше је, често се каже, секуларно доба. То не значи, наравно, да је религија избледела из сваког друштва. У ствари, она у некима од њих остаје изразита културна снага као што је одувек и била. Па чак и у најтемељније лаицираним и секуларизованим народима на Западу, религијско веровање и практиковање остају далеко животнији него што би се очекивало када би религијски нагон био само случајни аспект људске културе. Међутим, устави већине савремених држава, чак и оних које формално признају успостављену цркву, присвајају грађански приоритет у јавном простору без верских удружења и политички поредак слободан од црквене власти. Многи данас, у ствари, верују да је демократско друштво могуће само у оној мери у којој је религија у потпуности пребачена у приватну сферу и не дозвољава јој се никаква улога у излагању политике. Ово је, наравно, неразуман захтев који постаје деспотски уколико се спроводи принудним законским средствима. Људска етичка уверења не развијају се у концептуалним вакуумима, а верско држање је неодвојиви део начина на који велики број заједница и појединаца уопште има појма о општем добру, моралној заједници и друштвеној одговорности. Ућуткати глас вере у јавној сфери значи такође утишати глас савести за велики број грађана и уопште их искључити из грађанског живота. Истовремено, пак, раздвајање древног споразума између државе и цркве – или престола и олтара – такође је био велики благослов за хришћанску културу. То је ослободило Цркву од свега онога што је пречесто било поданичко и нечасно покоравање земаљској сили и саучесништво у њеном злу. Цркви је, заправо, у интересу да институционално повезивање хришћанства са државним интересима буде што је могуће мање, не зато што се Црква жели навелико повући из друштва, већ зато што је она позвана да јавља Јеванђеље свету и служи Богу у свим стварима не бивајући компромитована због саучествовања у световним амбицијама. Православна црква би, затим, требало да буде захвална што је Бог промислитељски допустио смањење црквеног политичког права гласа у већини земаља древног хришћанства како би она верније водила и промовисала своју мисију према свим народима и људима. Свакако, Црква може бити у миру сасвим задовољна политичким поретком који њеном народу не намеће теолошку усклађеност присилним средствима, јер такав поредак омогућава Цркви далеко чистије и непосредније обраћање свачијем разуму и савести.
Наше доба је доба све бржег технолошког развоја, данашња човекова моћ да трансформише физичку стварност, и на добро и на лоше, у људској историји је без преседана и представља опасност и одговорност за коју човечанство углавном делује неспремно. Православна црква мора, пре свега, подсећати хришћане да је свет у коме живимо Божја добра творевина (колико год да може бити нарушена грехом и смрћу) и срдачан дар свим Његовим створењима. Са светим Максимом Исповедником она потврђује да је људско присуство у физичком космосу такође духовно служење, врста космичког свештенства. Човечанство заузима места граничника у коме се духовна и материјална царства сусрећу и уједињују и кроз то свештеничко посредовање светлост духа прожима сву створену природу, док се целокупна космичка егзистенција уздиже у духовни живот. Хришћанска мисија преображења света у светлу Царства Божјег јесте она која допире до целокупне творевине, свеукупног живота, сваке димензије космичког постојања. Где год постоји патња, хришћани су позвани да донесу исцељење у виду олакшања и помирења. Због тога је Црква у својој раној историји започела оснивање болница отворених за све људе и примењивала је такве терапије и лекове који су били познати у тадашње доба. Изванредна Василијада Св. Василија Великог била је место благостања за сиромашне, као што је била место оздрављења за болесне. Како пише св. Василије: „Медицина је дар од Бога чак и уколико је неки људи не користе на прави начин. Истина, било би сулудо положити сву наду за излечење у руке лекара, ипак постоје и људи који у целости тврдоглаво одбијају њихову помоћ”. Никео-цариградском символу вере, православни хришћани исповедају: „Једног Бога, створитеља неба и земље, свега видљивог и невидљивог“. Свето писмо потврђује да: „Бог погледа све што је створио, и гле, добро беше веома”. (Постање 1, 31). Реч „добро“ у канонском грчком тексту означава више од вредности неке ствари и више од њене пуке моралне прихватљивости, она указује на то да је свет такође створен и позван да буде „лепим“. Литургија Св. Јакова то, такође, потврђује: „Јер је један Бог Света Тројица, чију славу небеса казују, док земља јавља Његову силу, море Његову моћ и свако физичко и нематеријално створење Његову величину”. Ово дубоко веровање у доброту и лепоту читаве творевине јесте извор и срж целокупног космичког виђења Цркве. Како православни хришћани певају на празник Богојављења: „Природа водâ је освећена, земља је благословена, а небо просветљено”. Тако да се елементима творевине, анђелима и људима, видљивим и невидљивим стварима, најсветије Божје име може славити. Св. Максим Исповедник нам говори да људска бића нису издвојена од остале творевине, већ су по својој природи везана за целокупну твар. А када су људски род и творевина на такав начин повезани, човек испуњава свој позив да благослови, уздигне и преобрази космос, тако да се његова урођена доброта може открити чак и у стању пада. У овоме се слави најсветије Божје име. Међутим, људска бића превише често замишљају себе као нешто одвојено од остатка творевине, као укључене у материјални свет само онолико колико могу или би требало да га искористе за своје циљеве, они игноришу, занемарују и чак понекад вољно одбацују своју везу са осталом творевином.
Вера, нада и љубав су основне димензије новозаветнога искуства Божије правде која се излива као милост Божија на све људе свих времена и поколења. Све нам то указује на савремени данашњи утопистички приступ света историји који не познаје правду Божију у јевађелском искуству и оптиту, те који је искључиво схвата и разуме нихилистички и ничеовски. Да бисмо на прави начин, кроз јеванђелско и светописамско искуство схватили наше постојање у историји, најбоље нам сведоче речи Светог пророка Исаије: „Сви ми смо као нечисти и као прљаве крпе сва наша праведна дела; сви венимо као лист, а безакоња нас, попут ветра, односе”. (Ис. 64,6) Нови Изабрани народ – Хришћани, препознају се, не кроз закон и пророке, већ кроз љубав и реч Божију која је се оваплотила у вечну правду Божију овде у историји, о чему нам сведочи и Свето Откровење: „... и Име се његово зове: Логос (Ријеч) Божији”. (Отк. 19,13)
Најлепше вам хвала!
Благорим вам на учешћу!

Епархија осечкопољска и барањска, 31226 Даљ, Загребачка 2а, Патријаршијски двор, Хрватска | тел/факс (+385) 31-590-020, e-mail: episkop@eparhijaosecka.hr, euodalj@eparhijaosecka.hr | Уредништво сајта, тел. (+385) 91 1908 555, e-mail: info@eparhijaosecka.hr >>> Адресар
Права на објављени садржај задржава СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ОСЕЧКОПОЉСКА И БАРАЊСКА, Садржај је доступан за преузимање уз обавезно навођење извора.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
ЕПАРХИЈА ОСЕЧКОПОЉСКА И БАРАЊСКА